На овогодишњем београдском маратону, међу више хиљада рекреативаца и професионалних тркача из свих дијелова свијета, први пут је учествовао и Требињац Марко Паовица. Истрчавши полумаратон од непуна 22 километра, каже нам, побиједио је самог себе, али и спознао властите могућности.
У атмосфери, како је назива, препуноj адреналина и позитивне енергије, међу скоро 8.000 рекреативаца и елитних, свјетских најбољих тркача, полумаратонску дистанцу савладао је без пресије, за два сата и 15 минута. Резултат, истиче, и више него задовољавајући.
„Поређења ради, елитни такмичари истрче полумаратон отприлике за сат времена, што је веома брзо, док напредни атлетичари трче од сат и по, сат и 45 минута до два сата. С друге стране, имате рекреативце, попут мене, који трку свладају за два до три сата. Кад све то сагледам, уз чињеницу да сам први пут учествовао и километражу прешао у континуитету, веома сам срећан што сам успио. Ту је и још један моменат. Прије пет година нисам могао да потрчим ни 200 метара, а сада сам истрчао 22 километра. Заиста прелијеп осјећај, испуњавајући! Е сад, једини „проблем“ је, што пред себе морам да постављам више циљеве“, шалећи се на свој рачун прича нам овај доктор, запослен у требињској Хитној помоћи, будући специјалиста ургентне медицине.
Мотивисан искључиво надградњом властитих могућности у реалним границама издржљивости, овај човјек који је дужински трчао највише до 10 километара, у априлу ове године без тешкоћа прешао је дупло. Послушавши инстинкт да се окуша на полумаратону, схватио је да постепеним радом на себи, без изговора, живот прераста у неограничену слободу истраживања.
„Трчањем се бавим рекреативно, иако ме подсвијест одавно вукла да се опробам на београдском полумаратону, који је нама у регији најјачи и, по организацији најбољи. И заиста, све је било на нивоу. Олакшавајући фактор је велики број рекреативаца, што, уз неминовне свјетски најбоље тркаче који се боре за прва мјеста, пружа подршку, снажну позитивну енергију и трчање без оптерећења. Волио бих поново да учествујем на овом, али да се опробам и на неким другим полумаратонима у региону“.
Осјећај кад савладате препреке за које сте мислили да су немогуће, овај тридесет седмогодишњи љекар каже, не може се описати ријечима. Емоције су то које се урежу у душу и покрећу да идете више и боље. Са сваком савладаном новом животном етапом, тврди, схватате колико можете, али и колико сте психички и физички јачи, стабилнији, виталнији...
А када се потрага за бољим собом догоди спонтано, онда је то улог који нема цијену. У Марковом случају, ходање, трчање, бициклизам и на крају планинарење, пратили су једно друго. Оно што је у почетку било из пуког хобија, прерасло је у напредну спортску рекреацију и постало саставним дијелом његовог начина живљења.
„Све је почело кад сам се запослио у Хитној помоћи. Стресан, одговоран посао, много учења, рада и мањак сна, временом су нагомилали доста нездравих навика. Био ми је потребан одушак, прво због здравља, а потом и вишка килограма. Прије неких шест година почео сам са лаганим шетњама, прешао у брзо ходање па ходање по нашим брдима око града и узбрдо око аустроугарских кула. Примарни циљ да скинем килограме и осјећам се боље, покретљивије, условио је да се у том процесу обилажења и упознавања околине изроди љубав према спортовима у природи. Дотјеравши форму, почео сам да трчим, возим бицикл, а онда и да планинарим. Од ове године активно сам се окренуо и пливању. Нисам никада мислио да ћу се бавити неким индивидуалним спортовима, али схватио сам да ми то доприноси бољем психофизичком стању“, прича овај рекреативац, који је временом постао и активни члан бициклистичке секције и планинар Планинарског друштва „Вучји зуб“ Требиње.
Свака од наведених рекреативних компоненти којима се бави, како нам рече, изазовна је и лијепа на свој начин. Не само јер су га довеле до боље форме, него и са аспекта непосредног контакта са природом у свим њеним облицима. У том смислу, као једну од најљепших бициклистичких тура, од многих на које је ишао, издваја ону по дурмиторском прстену, дугу 80 километара.
„Круг око Дурмитора је асфалтна рута, а успут се савлада и успон од 2.000 метара надморске висине. Сама по себи, километража није нарочито велика и није несавладива. Кренули смо из Жабљака константним успоном неких 15 – ак километара одакле се пружа фасцинантан поглед на кањон Таре. Затим је услиједило стрмоглаво спуштање асфалтом, серпентинама у предиван кањон Сушице. Ту су смјене природе невјероватне! Планине и регије налик швајцарским, кањони, а потом предивне висоравни. У једном дану доживите смјене четири различита природна облика, надморских висина, биљака, уопште несвакидашњих пејзажа и сав напор се моментално заборави!“
У том прожимању с природом, више пута је планинарио на Оријен, Дурмитор, Маглић, у разним временским приликама попео врхове Јастребицу, Вучји Зуб, Велики Кабао, Комове. Успони понекад и физички напорни, али увијек богатији за нова искуства и сјећања.
Себе не сматра алпинистом и не пење технички захтијевне врхове. Као љекар, али и обичан човјек, отац двоје дјеце, сматра да су извјесна доза страха, озбиљности, професионалности, адекватне планинарске и опреме за прву помоћ, те поузданост у тим са којим планинариш, најбољи савезници при сваком успону. Води се тиме да никада није циљ само попети врх, него се и вратити кући.
Уз подршку породице, Марко Паовица сваки слободан тренутак користи за неки од спортова у којима ужива посљедњих година.Тај ужитак, изузев са пријатељима и члановима требињског планинарског друштва, однедавно дијели и са својим сином. Радује га, каже, што његов малишан с њим дијели исту страст према хобију са којим се на живот љепше гледа.
„Мислим да свако може да нађе мало времена да се посвети себи, без обзира на године. Ја сам се тек у тридесетој почео рекративно и спортски надограђивати. Није лако у почетку, али кад истрајете, а притом заволите и рекреација вам постане животни стил, то вас одмара и веома је ослобађајуће“, рече Марко, чији евидентни резултати и преданост сада доприносе да пред себе поставља и теже изазове – олимпијски триатлон на Скадарском језеру идуће године, као и успоне на Триглав и Олимп.
Оно чиме се води је да са сваким километром више задовољи своју душу, а никако пуко постизање резултата на циљу. Посматрано из те перспективе, овај рекреативац истинског спортског духа, на своје личне побједе може гледати с поносом!
Тријумф над самим собом
„Када сам давно, први пут преходао осам километара одједном, осјетио сам да сам побиједио себе, а истрчати полумаратон, био је заиста тријумф над самим собом. На 19. маратонском километру осјетио сам замор, попуштање тетива, мислио сам да ћу одустати. Међутим, велики број људи који су трчали око мене и та, невјероватна еуфорија, атмосфера која носи, вуче, била је мотив да издржим. Специфичност тог момента је да су ми све тегобе одједном престале. А када сам прошао циљ, био је то неописив осјећај, јер сам схватио да сам успио! Све вријеме трчања једни другима смо били подршка. Полумараотони су препуни веома мотивишућих прича. Истовремено, док смо трчали оним улицама, непрекидно су нас бодрили људи са стране, навијали, пуштали музику, аплаудирали... дали снагу да нам све много лакше падне. Стекао сам нова познанства и доживио изванредно искуство, за које сам мислио да нисам дорастао“.
Парче историје за које је вриједило тренирати
„Све планинарске туре на које сам ишао доживљај су за себе. Неке су биле драматичне, неке праћене тешким временским условима, неке препуне анегдота, али свака увијек непоновљива. Изузев у нама блиском окружењу, имао сам прилику да се попнем и на трећи највећи врх на Балкану у Бугарској, Вихрен, као и на планину Атос на Светој Гори. Било је то 2016. године у оквиру експедиције, организоване од стране Планинарског савеза Републике Српске, којем припада наш „Вучји зуб“. Ишло нас је троје из Требиња. Обилазили смо манастире кроз Бугарску и Грчку. На том путу, посјетили смо и Кајмакчалан. Осјетити дашак историје, стварно је дирљив тренутак. Непроцјењиво и неописиво!“
Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња