Кад год у себи, а имајући у виду све око нас, помислим да је све отишло... у Хондурас, увијек ме неко демантује.
Да се добро није изгубило и да се кад тад знање и упорност исплати, свједочи сљедећи примјер.
Зима, прије коју годину. Сјеверац са Леотара наносио је ријетке пахуље снијега. Ауто сам одвео на прање у перионицу Црвеног крста. Хладно дозлабога. Момак који ми је опрао аутомобил, даде ми кључ и поред кључа још 50 КМ.
„Ово вам је остало испод сједишта. Кад сам чистио нашао сам. Па ево...“, скромно и тихо рече.
Одавно сам прежалио тај новац, мислећи да сам га негдје изгубио. Двоструко ми је драго било. Понудих момку који је прао аутомобил нешто новца, као награду. Није га узео, само се осмјехнуо, и отишао да пере нови аутомобил.
Помало ми га је било и жао, али тада сам био сигуран да за овог момка нема зиме.
Петак ујутро, јутарњи петком на таласу Радио Требиња. Са деканом Факултета за производњу и менаџмент Требиње, професором Душаном Јокановићем, мојим школским другом, договорих се да, поводом крсне славе факултета, дође у студио са једним од најбољих студената.
Обећано испуњено. У наш нови студио, уђе декан и најбољи студент.
Препознах га скоро у истом тренутку.
Бијаше то онај момак из праонице Црвеног крста. Најбољи студент, апсолвент Факултета за производњу и менаџмент, Срђан Сукновић...
И даље скроман, тих, ненаметљив, једноставан а успјешан.
Најбољи...
„Мало сам касније почео да студирам. Радио сам доста физичких послова, али сам схватио да без факултета нема ништа. И тако почео сам да студирам. И ево ...“, рече ми Срђан.
А професор Јокановић на то дода: „Зачудио бих се да је Срђан другачије урадио. То је сјајан момак и студент“, рече...
У даљем разговору сазнао сам да Срђан, некада итекако успјешан џудиста „Леотара“, има жељу да и даље учи и да се усавршава, да себе види у том свијету, да су млади задовољни са условима студирања, и тако даље.
Сазнао сам да Факултет за производњу и менаџмент у Требињу на Срђана Сукновића најозбиљније рачуна.
И треба да рачуна. И на овог Срђана и на бројне друге младе људе које факултети, производне компаније, фирме, културне установе, или једном рјечју наш град има, треба да се са њима поноси, да на њих рачуна и да им пружи шансу.
Ако другачије буде, све ће отићи у једну државу у Средњој Америци. У Хондурас...
Ратомир Мијановић
