Већина животних прича, било оне лијепе или тужне, неминовно, остану ипак новинарски незабиљежене.
Неке се ипак забиљеже, па када ти након таквих задатака, у оку од радости заискри суза, онда сам себи кажеш, да новинарски занат, некад ипак зна да буде лијеп. У ствари прелијеп.
У архиви избледјелих фотографија Гласа Требиња, а трагајући по историји Културно умјетничког друштва „Алат“, нађосмо једну можда и од најстаријих фотографија. На њој стасит момак, прави Херцеговац, обучен у народну ношњу нашег краја. У рукама гусле а на уснама стихови. Фотографија је остала забиљежена на простору некадашње Бегове куће у Бреговима, гдје је „Алат“ редовно наступао.
Нисмо у почетку могли да сазнамо и препознамо ко је био тај гуслар. Његова слика је и у етно збирци Музеја Херцеговине.
И тако трагајући за тим податком од старијих чланова „Алата“ сазнасмо да је та стасита момчина Крсто Инић, из Згоњева у Петровом пољу. И сазнасмо да је први гуслар у историји „Алата“.
Трагом те информације, пошли смо до Петровог поља али претходно се информисали. Ипак, мораћете да признате, није лако некоме у кућу дођи, а не знати да ли је човјек расположен, али и способан да прича. Ипак, многе године су прошле од снимка.
„А стрикан ми је то. Стрикан вам је змај небески. Испричаћете се са њим, не брините“, рече нам Љубиша Инић, Крстов братић.
Одлука је пала.
Предсједник Градског КУД „Алат“ Драган Мијовић и потписник ових редова, покуцаше на врата, како нам Љубиша рече, „треће куће са десне стране пута, од школе у Пољицу“. Лажемо, нисмо покуцали, на вратима нас са широким осмјехом и ријечима „Па ђе сте браћо драга“ и широким осмјехом дочека човјек у најбољим годинама, први гуслар у историји „Алата“ Крсто Инић.
Кад виђе своју фотографију, примјетих, заискри суза у дубини ока. Сјетио се Крсто тих година, дружења наступа...свега.
„Јуче сам напунио 79 година. Све памтим, него шта. Поносан сам на мој 'Алат' и још сам члан друштва. Још увијек. Давне 1961. године у Фабрици смо потписали уговор да морамо наступати као чланови 'Алата' било гдје. Ја уговор нисам раскидао, није ни фабрика. Те према томе ја сам још увијек члан друштва“, каже Крсто.
„Него шта“, укључи се и Драган Мијовић у причу.
„Чуо сам, као млад момак, да се оснива друштво у Фабрици. Нисам много размишљао, одмах сам се прикључио. Какво је то лијепо друштво било. Наше другарице су носиле пеглу, да нам пеглају кошуље и панталоне кад би ишли негдје. Водиле су рачуна о нама а и ми о њима. Ја сам 1955. године гуслао у Сарајеву. Играо сам и гуслао“, каже Крсто. „Нисмо тада пјевали о Марку Краљевићу и нашим јунацима. Пјевале су се пјесме из Народноослободилачког рата. Сјећам се да су ме једном, на једном дефилеу у Сарајеву, тројица Црногораца, дигли на своја рамена, носили кроз град. А ја сам гуслао. Другом приликом су ме подигли на сто и замолили да гуслам. Ставише столицу а ја гусле у руке и запјевам. У то дође конобар донесе боцу шљиве, послали неки Црногорци. За пола сата, пун сто је био шљиве, а пјесма, игра, весеље. Милина“, каже Крсто.
„Жао ми је што нисам ишао ни у Енглеску ни у Холандију. Дошколовавао сам се. Такво вријеме било. Умјесто мене је ишао покојни Јанко Брковић. Сјећам се да ми је причао да је неко из масе, у Ленголену, повикао - Браво, брате Србине“, смије се и каже Крсто и додаје:
„Не памтим кад сам посљедњи пут загуслао. И запјевао. Очију ми мојих. Али знам да ће гусле овдје стајати док сам жив. Нема се, Бога ми, више ни коме запјевати, само је старост остала. Да загуслам и запјевам, неко би рекао 'Шта је ово Крсту', рече нам са осмјехом. Али одем увијек да гледам 'Алат'. Ништа ми милије нема. Зовну ме, одем. Срце ми је ко 'Леотар'. Гледам оног момка што игра 'Линђа' (Борко Ћорлука прим. аут.), како игра, Бог му дао. Оно је чудо. Само замјерам, што нема лијерице. Дође ми да се попењем на сцену и да ја, колико могу и умијем, засвирам“, каже Крсто.
Рече нам да је остао у „Алату“ све до 1970. године. „Иако је било много посла да се ради око куће у пољу, никада ми покојни родитељи нису рекли да не идем. Говорили би 'Иди са друштвом, сине'. Али седмично два, три пута сам ишао бициклом и гуслама на леђима до Требиња. По свакаквом времену. Онда су стигле и обавезе...“, рече Крсто.
Гледам Крста, а гледам оне гусле на зиду. Онако, лоповски, га замолих да покуша да загусла, да видимо, да није изгубио осјећај. Није га требало много наговарати. И крену мелодија. Нису године промијениле ништа. Лагано крену звук гусала, а из срца пјесма.... „Повила се, повила, бијела лоза винова, око нашег дивног града Требиња...“
Повила се лоза око града а наткрилили га добри људи.
Добри људи, људи као што је Крсто Инић.
И данас са истим гуслама
Примјетили смо и да су гусле на слици и гусле које држи Крсто у својој кући готово идентичне. „Дашта су него исте. Донио ми их је из Калиновика покојни брат Милорад који је тамо био учитељ. Ево видите и годину на њима. Направљене су 1951. године. И још се на њима лијепо гусла“, додаје Крсто са осмјехом.
Ратомир Мијановић
