Шесте вечери Пратећег програма Фестивала фестивала представљена је издавачка дјелатност Никшићког позоришта, која подразумијева часопис „Позориште“, монографију „Позориште у Црној Гори“, те лексикографски зборник биографија „Позоришни и филмски ствараоци Никшића“.
Приређивач свих ових издања је Славојка Маројевић, која је, како је и најављено, синоним и за ово позориште и за његову издавачку дјелатност, па мало ко као она познаје и цјелокупан историјат позоришта у Црној Гори, али и позоришна збивања, глумце, режисере.
„Континуитет позоришног живота у Црној Гори везује се за 1884. годину, када је на Цетињу, другог јануара, изведена `Балканска царица` краља Николе Првог Петровића Његоша, а мјесец и по касније, у Никшићу `Слободарка` Манојла Ђорђевића Призренца. Међутим, као што се зна, историја позоришта у свијету, па и код нас, поуздано прати развој позоришта уназад 2.500 година. Међу бројним научницима, прије свега театролозима, али и културолозима, који се ослањају на истраживања арехеолога и других хуманистичких наука, чврсте су студије да коријени позоришта чак сежу у праисторију. Потврда за тако нешто, када је у питању Црна Гора, јесу артефакти из Црвене стијене, из Петровића крај Никшића, а ријеч је о коштаној, ручно урађеној свирали која се чува у Завичајном музеју Никшић“, казала је Маројевић.
Напомиње да се театар у Црној Гори почео развијати од доба антике, о чему постоје и материјални докази, почев од фигурине глумца на Дукљи, Момишићког прстена крај Подгорице, глинених жетона који су служили за улазак у античко позориште у Будви до трагова игре на налазиштима у Пљевљима.
Каже да се даљи развој може пратити и у доказима да су на дворовима Балшића и Црнојевића гостовали свирачи, те да су се дешавала обострана гостовања свирача са простора Дукље и Зете у Дубровнику, па су се одвијала и такозвана црквена приказања и народна глумовања те извођења првих драма на матерњем језику.
„То је везано за Петровиће и ту је занимљиво напоменути да је за вријеме Његошевог живота читан његов `Горски вијенац` у Оџаклији, а за вријеме његовог живота било је и покушаја његовог извођења у Рисну, али је то спријечено, да би и `Горски вијенац` и `Лажни цар Шћепан Мали` били убрзо изведени у Будви и Котору. Даље идемо, преко народног глумовања – до појаве домаће драме на Цетињу и у Никшићу, када убрзо почиње и изградња позоришног храма на Цетињу 1884. године и наставља се прави континуитет позоришног живота“, додала је Маројевић.
Говорећи о часопису „Позориште“, она каже да је ова публикација хроничар свих театарских збивања, не само у Црној Гори, већ и шире.
„То је једина и једниствена публикација ове врсте у Црној Гори, која у континуитету излази скоро двије деценије и једна је од ријетких која има тај континуитет у земљама региона. Часопис има информативну, едукативну и афирмативну улогу јер биљежи све оно што се дешава на сценама у Црној Гори, али и ван Црне Горе – кроз гостовања позоришта из земаља региона у позориштима у Црној Гори“, навела је даље Маројевић.
Она наглашава да је афирмативна улога часописа и у томе што у сваком издању објаве и по једну необјављену драму писаца млађе и средње генерације, а едукативна се огледа кроз театролошке наслове, научне радове, есеје, који се искључиво односе на позориште и театарски живот.
Теоретичар умјетности Лука Ракојевић тврди да издања Никшићког позоришта представљају једну својеврсну ризницу историје позоришног и филмског живота и града Никшића и цијеле Црне Горе.
„Позориште у Црној Гори има врло прецизну географску одредницу за сваки од 12 градова, који су представљали центар театарског живота, док је књига `Позоришни и филмски ствараоци из Никшића` обухватила период од 1945. до 2025. и она је лексиконског карактера, сажимајући биографије значајних сценариста, глумаца, редитеља и режисера, представљајући једну врло, врло значајну и интересантну књигу. Она је синтеза која обухвата, не само никшићку, већ и цијелу црногорску позоришну и филмску умјетност. Књига сублимира и одређене чињенице које су везане за Југославију и Европу, када је ријеч о позоришту, а нарочито филму“, појаснио је кратко Ракојевић.
У томе контексту је, између осталих, истакао глумце Вељка Мандића и Драга Маловића, те режисере Вељка Булајића, Крста Папића, Божидара Боту Николића и Живка Николића.
