Позоришни музеј Србије, који у пратећим програмима Фестивала фестивала у Требињу учествује већ годинама, у неколико посљедњих година константно представља своју издавачку дјелатност, а овог пута је то била Монографија, коју су издали поводом 75 година свог постојања.
„Претходна година је била јубиларна, 75 година Музеја позоришне уметности, па смо ми одлучили да том приликом објавимо монографију која би објединила и ону из 2.000 године, када је прослављено 50 година Музеја, са ових нових 25 година у 21. вијеку. У томе су се времену промијениле многе ствари, све је модерније, приступ обради музејске грађе и ми смо успјели да спојимо те двије монографије, односно, та два периода из 20. и 21. вијека, да колегиница Александра Милошевић, која је радила 21. век, прилагоди свој текст оном из претходног вијека. То је урађено на један изузетно лијеп начин, тако да нисмо само урадили један, па други текст, него смо направили комбинацију, где се Александра Милошевић надовезивала на колегиницу Ксенију Шукуљевић Марковић, која је радила први део“, истакла је директор Музеја позоришне уметности Србије Весна Буројевић.
Говорећи о садржају и опреми монографије, она каже да је овим дјелом обухваћено све – најприје сви запослени, а онда и све изложбе, набројане су вечери које су некада организоване у Музеју, али је и књига богато опремљена, нарочито низом бројних фотографија.
„Сада монографија нама служи, не као подсјетник, него као музејска грађа, јер, када нешто треба да проверимо – ми отворимо монографију и пронађемо оно што нас интересује и идемо даље. Дакле, монографија је истовремено и наша прошлост, и наш поглед у будућност“, додала је Буројевић.
Даље је истакла да је једна од прича унутар монографије и она која се односи на сам музејски простор, у Божићевој кући, а који је сам по себи споменик културе од великог значаја, јер је сада 190 година од изградње овог објекта, тако да, иако Музеју позоришне уметности итекако недостаје простора, овај објекат има своју „сценичност и изглед споменара“, чиме се та прича допуњује.
Театролог др Милован Здравковић се слаже да овом Музеју недостаје простора, да му недостаје нека нова, већа, пространија зграда.
„Институције које би требало да се боре за овај музеј – оне се баве политиком. У Београду је сада политика на првом мјесту, па, умјесто да се бавимо умјетношћу - бавимо се нечим за себе. Овај музеј не задовољава ни десет одсто онога што би требао да има, а Београд има простора – имамо три зграде Дома војске Југославије и четврти Дом официра. А колико још има зграда некадашњих југословенских институција и установа. И води се толика борба око њих, да се то „отме“, док смо ми мало индиферентни, умјесто да се боримо да нам припадне нека од тих зграда, да се искористи за корист друштва, а не за кортист тајкуна“, јасан је био др Здравковић.
Он је говорио и о Монографији музеја, али и о чувеном часопису „Театрон“, који излази у издању ове установе.
„Мислим да се позоришни музеј враћа правим путевима, оном што би требао да буде, а прво што је урађено јесте ова темељна монографија. Рађена је стручно, квалитетно и остаје за будућност. У том смо смислу врло поносни што имамо ово капитално дјело и надамо се да ће овако нешто и још обимније изаћи и за стотину година постојања“, истакао је др Здравковић.
Напомињући да је, са друге стране, у „Театрону“ било и мало лутања, Здравковић каже да се то односило и на уредништво и на редакцију, али сада тога више нема.
„Радомир Путник је утемељио прави пут, а онда је он укључио младе људе који опет модерно размишљају, али, цијенећи то што је традиција, истражујући ту нашу баштину, отварајући нека нова питања којим треба да се бави позориште“, додао је он.
