Трећег дана Пратећег програма Фестивала фестивала, представљена је специфична књига о драмском писцу Александру Аци Поповићу – „Колаж о Поповићу“, аутора Радомира Путника, у издању Позоришног музеја Војводине.
Kњига се, како је на промоцији рекао доктор театрологије Зоран Максимовић, састоји из два равноправна дијела, гдје се први односи на студију Радомира Путника о Александру Поповићу, а други на животопис самог Путника.
„Први дио књиге је студија Радомира Путника о Александру Аци Поповићу и његовом драмском опусу, а други дио је портрет лауреата награде – Радомира Путника, јер та књига и јесте у едицији добитника награде за животно дјело из научног поља театрологије.Резултат тога је, ево, изложен пред публиком Фестивала, где ми успијевамо да од једног великог театролога Радомира Путника, (који се готово цио свој стваралачки живот бавио дјелом Аце Поповића и до сада је објавио четири књиге о њему), добијемо понуду једног новог читања и препознавање нових слојева у Поповићевом драмском опусу“, казао је Максимовић.
Говорећи о другом дијелу књиге, он је појаснио да је сам аутор, Радомир Путник ту изнио своју опширну биографију.
„Обично у књигама ми театролози, ако ставимо биљешку о аутору – то је пола стране до страница, а ово је била прилика, што и јесте задатак лауреата, да, осим књиге, односно нове студије, изложи и свој проширени животопис, тако да, онај ко није знао нешто о животу и раду тог лауреата – сада просто зна зашто је баш он одабран“, истакао је Максимовић.
Проф. др Лука Kецман сматра да би ова Путникова књига требала бити „камен међаш“ за све будуће ствараоце, односно театрологе и све оне који се баве изучавањем позоришне умјетности.
„Ту рачунам на те озбиљне театрологе, изучаваоце позоришне умјетности који хоће да сазнају нешто о дјелу Александра Аце Поповића. Зашто ја то тврдим? – Зато што је Радомир Путник засигурно констатовао све оно што је до сада написано о Александру Поповићу, односно, највећи дио. Пропустио је то кроз неке своје театролошке филтере и рекао нам неке врло важне ствари, да не можемо драмска дјела Александра Поповића учитавати накнадно, нешто што је данас модерно, препознавати неке тенденције као што је постдрамско или нешто томе слично. Просто, тога код њега нема. Код њега има заиста игра и то једна врло разбокорена, лијепа позоришна игра која је у времену када је настајала чинила чуда“, истакао је Kецман.
А та чуда која је чинио Александар Поповић састоје се, према Кецману, у томе што се Поповић бавио малим људима, срединама са периферије, савршено се бавио језиком којег је доводио до бриљантних варијанти.
„Извлачио нам је из неких језичких архива старе, заборављене називе, бавећи се посебно старим занатима. Знамо и то да се, због третмана тадашње политике, и сам бавио тим занатима, односно, морао је да се бави зидарским, молерским, столарским пословима, а да је онда о томе писао и тек касније од тога писања је могао да живи. Па чак и када је био етаблиран као врло озбиљан и популаран драмски писац, он је имао одређену врсту забране“, додаје Kецман.
Говорећи на крају о фазама у раду Александра Поповића, а које је, како каже, Путник најтачније подијелио, професор Kецман је нарочито истакао да један сегмент Поповићевог рада заслужује нарочиту пажњу у смислу да се њиме неко посебно бави, а то је писање за дјецу, у којем, тврди, има феноменалних текстова који тек треба да се препознају и играју, а најчешће су излазили у старој едицији „Школска позорница“.
Због тога свега је, додаје, књига Радомира Путника врло битна и биће онај „камен међаш“ о којем је раније говорио.
