Фотографска радња „Фото Момо“ у Требињу је почела са радом прије готово 30 година. Ипак, своје почетке исписује много раније, у Власеници давне 1962. године, а убрзо у Мостару, гдје је радила до рата. Отворио ју је Момчило Момо Муратовић, фотограф који је тајне заната научио од чувеног фотографа бивше Југославије, поријеклом Херцеговца, Гојка Граховца.

Фото Момо.jpg (259 KB)

Момчило-Момо и Милан-Мики Муратовић: Од дјетињства уз оца и фотографију

Господин Момо нажалост није више међу нама. Барем не физички, али духом сасвим сигурно, с обзиром на чињеницу да његова заоставштина није отишла у заборав. Слутимо, да је овдје имао би штошта да нам приповиједа из свог занимљивог фотографског пута.

Историју фотографске радње „Фото Момо“, али и свега што је претходило да у Требињу постане чуваром успомена многих нараштаја и овог града, преноси нам његов син Милан Мики Муратовић, и сам фотограф. Пружио нам је прилику да сагледамо ширу слику и читав спектар једног живота, али и, могли бисмо тако рећи, поглавља од шест деценија исписаног у више чинова.

Први ауто и прва фотографска радња у Власеници припадали су Мому.jpg (266 KB)

Први ауто и прва фотографска радња у Власеници припадали су Мому

„Мој покојни отац је рођен у Стоцу и ту се школовао. У вријеме када је завршио средњу школу, брат од зета мог оца Гојко Граховац, познати фотограф тада у Србији и старој Југославији имао је фотографску радњу у Лозници. Свој посао радио је врхунски и у то вријеме био један од Титових фотографа. Отац је одлучио да код њега учи фотографски занат. У Лозници је радио са Гојком и када је стекао знање, он му је савјетовао да отвори радњу. Посао је покренуо у Власеници гдје је тада живио, а која у то вријеме није имала фотографску радњу. Своју је отворио 1962. године, регистрован као „Фото Момо“. По мом рођењу, 1964. преселили смо се у Мостар и отац је поново ту покренуо посао, а радња је функционисала до рата“, упознаје нас Мики са почецима ове изузетне фотографске, али надасве и животне приче.

Момо са Гојком Граховцем.jpg (1.11 MB)

Момо са Гојком Граховцем - портрет из времена када је покренуо своју фотографску радњу

ФОТО МОМО - ВИШЕ ОД ФОТОГРАФА
„Породични бизнис Муратовића је фотографија. Не само у нашој најближој породици, него и широј, зато што је мој отац занату радо учио и своје рођаке, свакога ко је желио и имао смисла да се овим бави. Тако је од мог стрица, а свог брата повукао сина Миладина који је у Коњицу имао радњу „Фото Мића“, очев рођак „Фото Богдан“ у Невесињу и данас постоји и био је у Стоцу „Фото Гашо“, такође очев рођак. Сви смо ми почели овим да се бавимо преко мог оца, из те једне линије, а све је кренуло од Гојка Граховца, тада једног од водећих фотографа у бившој Југославији, који је и сам друге радо подучавао занату. Захваљујући свему томе „Фото Момо“ и данас живи!“

Јер, његов отац Момо више је пута кретао из ничега, а безгранично пута стварао прегршт успомена, како властитих, тако и свакога ко би му указао повјерење да му фотографијом овјековјечи неке од најважнијих тренутака. Требало се изборити за своје мјесто. Наравно, када познајете занат и имате око да ухватите и заувијек сачувате емоцију и оне важне детаље, онда се неке више силе потруде да вам то и омогуће.  

„У Мостару је прије рата било 12 регистрованих фотографских радњи, а ми смо били једна од водећих јер смо први почели. Пратили смо технику и настојали да будемо корак испред свих и са опремом, али и са знањем, на којем је отац увијек инсистирао. Као дијете сам радио с њим и од њега све научио. Кад сам завршио гимназију уписао сам факултет. Нисам се пронашао и схватио сам да ме привлачи фотографија и да желим тиме да се бавим. Отац ми је рекао да ако желим да радим као фотограф, морам завршити тадашњу Графичку школу у Мостару, одсјек фотографија, да имам звање, без обзира што занат знам. Сматрао је да ћу тако постићи најбоље резултате“, присјећа се Мики и својих почетака.

Мостарски „Фото Момо“, отац и син, расли су заједно пуних 30 година, испративши небројене генереције својих суграђана, од рођења, крштења до вјенчања, све до 1992. године и почетка грађанског рата у БиХ.

Као заљубљеници у фотографију и читав један љепши свијет, попут многих сличних њима, вјеровали су да до рата неће доћи. Преварили су се, толико, да су Мостар напустили без ичега, оставивши све што су годинама стварали. И не говори нам Мики овдје о материјалним вриједностима, већ много више о оним сентименталним, непроцјењивим, попут тренутка када је изгубио брата, чију пријашњу фотографију нема сачувану. Остала је, нестала, као и много тога другог, међу остацима порушених зидова некадашње мостарске фотографске радње, препуне живописном архивом једног времена.

Остаци фотографске радње и једног времена у Мостару.jpg (325 KB)

Остаци фотографске радње и једног времена у Мостару

„Заиста смо вјеровали да рата неће бити, чак и када смо одлазили нисмо размишљали да се више никада нећемо вратити. Све наше успомене, фотографије, све што смо имали у радњи и у стану отишло је са ратом. Сада имамо прекид ничим документован, као да читав један период наших живота није постојао. Брат ми је погинуо 1992. у Невесињу, а ја сам био у војсци до 1994. године. Тада сам још мислио да ћемо се вратити у Мостар. Када сам схватио да од тога нема ништа, кренуо сам даље, у потрази за нашим новим животом“.

Крајем рата, 1995. на 1996. годину Момо и Милан у Требињу изнова крећу од нуле. Једини посао који су знали да раде била је управо фотографија. Отварају прво малу радњу од десетак квадрата у општинском простору, сјећамо је се у споредној уличици поред данашње Дучићеве, да би временом прешли у знатно већи простор, на мјесто у којем раде већ годинама, у самој улици Јована Дучића, у центру града, тик до градске пијаце.    

„Уложили смо у машине и осталу опрему и направили радњу каква нам треба, неко своје мјесто у Требињу. Данас радим са синовима јер је отац нажалост преминуо и са нама је Љубиша Михић, мој први рођак. Све је и даље породични бизнис, онако како је увијек и било“, истиче Мики, наглашавајући значај породичне нити, коју је давно успоставио његов отац Момо, а која се не прекида толике деценије.

ПОШТОВАЊЕ ПРИЈЕ СВЕГА
„Када смо у Требињу одлучили да отворимо фотографску радњу, знали смо да одавно овдје постоји и одлично ради „Фото рекорд“. Отац је одмах рекао да се морамо јавити Зорану Тадићу, желећи и тада, у таквим нашим незавидним околностима да испоштује човјека који се овим послом бави годинама у Требињу. Рекли смо му да бисмо вољели да отворимо радњу и да ништа друго осим тога не знамо да радимо. Наравно, како тада, тако и сада, Зоран нам је одмах изашао у сусрет и подржао нас. И данас беспријекорно сарађујемо, ту смо једни за друге, за обојицу има посла. Зна се шта који од нас ради, све се договарамо. Имамо савршене односе толике године и никада нисмо сматрали да смо међусобна конкуренција. Поштовање које нам је указао тада никада не можемо заборавити!“

У толико дугом и богатом раздобљу постојања радње „Фото Момо“, као уопште и саме фотографије, много тога се промијенило. Од фотоапарата до технологије. Оно што је остало исто, прича нам, је стара школа, дакле занат као неприкосновени предуслов да се посао ради квалитетно те самим тим оволико и траје.

„Када сам ја почињао, а посебно мој отац, највише смо учили на својим грешкама. Били су филмови и једино у шта смо се могли поуздати било је знање. Урадиш од 24 до 36 снимака, зависно од филма, израдиш и тек тада видиш шта си направио, а да би све било како треба морало се знати и то је стварно било занатство! Нисмо имали право на грешку! Сада је друго вријеме, мада се ради исто. Разлика је само што је нама лакше јер је све у електронској форми, нема развијања филма, имамо екран и одмах видимо шта смо направили, све иде брже, али је систем исти. Знање је и сада пресудно. Упркос годинама рада, нашег искуства и повјерења које нам људи указују, наша одговорност је све већа. То је просто оно што људи од нас очекују и себи не можемо допустити да се понашамо никако другачије осим професионално!“

Љубиша Михић - 28 година уз Фото Момо.jpg (318 KB)

Љубиша Михић - 28 година уз Фото Момо

Када погледа са ове дистанце, од Власенице преко Мостара до Требиња, низа година прожетих радом, али и самим животом, било је, каже, разних ситуација. У моментима када је размишљао шта даље, срећу је налазио у породици и пријатељима који су му помогли да од оног што најбоље зна и воли да ради, никада не одустане.

„У Мостару су знали за нас, а у Требињу смо временом постали дио Требиња. Људи нас препознају, вјерују нам. Нисам сумњао да ли ћемо успјети, али је у том поратном вакууму било тешко да се све доведе у ред, да се узму машине, апарати и да кренемо. Требало је времена да људи сазнају за нас. Имали смо иза себе искуство и оно је изгледа пресудило да данас будемо ту гдје јесмо. Задовољан сам. Радимо, уклапамо се у оно што имамо и што је најбитније, живимо и радимо од свог посла, никоме нисмо дужни“, јасан је фотограф Мики Муратовић, у чијој се дугогодишњој архиви могу наћи различите па чак и репортажне фотографије те многе које је стварао путујући мотором и на тој адреналинској траси, за свој гушт биљежио њему значајне тренутке.

СНАГА ОЧЕВОГ САВЈЕТА
„ – Муштерија је увијек у праву и имај свој стил фотографисања – ријечи су које и данас памтим, оно на чему је отац инсистирао. Правило његовог рада, које сам усвојио, је да се прије посла мора обавити разговор са онима који нас ангажују, како би се испоштовале њихове жеље. Зато је знање неминовно. Ако не знаш препознати одређени тренутак и ухватити га, осјетити оне које фотографишеш, ту техника не помаже. Ако не знаш шта су сјене, свјетло, веома је тешко радити и дигитално. Није најскупљи апарат рјешење, без обзира каква је опрема, ако се не зна користити, џаба све. То сам објаснио и синовима. Прво се учи како настаје фотографија па онда све остало. Направити добру фотографију се може само големим искуством. Наш задатак је да из свакога извучемо најбоље. Радим толико година а сваки нови посао и сада ми је нови позитивни стрес, како све да буде савршено. Учи се на својим грешкама и свима савјетујем мало школе па онда остало“.

Највећу сатисфакцију, каже нам, представља му спознаја да су истим стопама кренули и његови синови. Иако су се школовали у неком другом правцу, живећи одмалена с фотографијом, као лично опредијељење на крају су ипак одабрали породични посао. 

Момо са унуцима.jpg (371 KB)

Момо са унуцима

Са оца на сина и опет тако више од пола вијека остају своји на своме, ненаметљиво градећи властити пут. Постају препознатљиви у граду, кога након свега, називају својим. А респектујући оно што чине свих претходних година јасно је зашто им је Требиње указало повјерење и како су постали синоним и мјесто сусрета многима, када као одредницу све чешће чујемо – „Нађемо се код Фото Мома“.  

„То нам је најљепши комплимент! Највећим бисмо ипак могли назвати повјерење које нам људи укажу када им сликамо тек рођено дијете, затим његово крштење, вјенчање па онда и дијете тог некадашњег дјечака, а данас човјека који ствара нешто своје. Тај читав процес једне породице који је нама неко дао да испратимо и заувијек сачувамо је нешто феноменално! Такво повјерење треба заслужити! Никада нисам размишљао о конкуренцији. Ми живимо од нашег посла и не интересује ме шта други раде. Вјерујем да за свакога има мјеста. Живим овдје и слободно могу рећи да се осјећам Требињцем. Направили смо нашу причу у Требињу, изградили смо је из темеља, на поклон добили огромно повјерење и то је заиста част!“