Вратимо се у давну 1889. годину, у вријеме аустроугарске власти, кад је уприличена прва свечаност у част Светог Саве, која се тада зваше „забава“. Остао је забиљежен детаљ „у новој сали код господина Kуртовића збуба се толико свијета да коракнути не можеш“... Прве редове у сали је попунило комплетно руководство Града, те сви официри од првог до последњег. Сва та маса је у гробној тишини ишчекивала да се огласи звонце и означи почетак. Убрзо се и то десило. За звоном се подигла завјеса... careva ulica2

Прође још један јануар. Мјесец празника и празновања. Од Игњат дана, преко православног Божића, до школске славе – Светог Саве. Двадесет седмог јануара, на Савиндан, Требињци похрлише у Kултурни центар.

Позоришна дворана бијаше дупке пуна, а академија свечана како Граду и доликује. Напољу температура испод нуле, а у публици емоције достигле тачку усијања...

С НЕСТРПЉЕЊЕМ се ишчекује Светосавска академија. У ваздуху сеосјећа празнична атмосфера. Подједнако су усхићени и ђаци и наставници и професори и родитељи.

Највише треме имају малишани који рецитују први пут у част Светог Саве, па и баке и дједови који држе палчеве у публици.

Ништа мању одговорност, али и радост на лицу, немају ни остали учесници.

Ово је само један детаљ са овогодишње Светосавске академије, а кад, гдје и како је, заправо, почело одржавање ове свечаности?

Вратимо се у давну 1889. годину, у вријеме аустроугарске власти, кад је уприличена прва свечаност у част Светог Саве, која се тада зваше „забава“.

Остао је забиљежен детаљ „у новој сали код господина Kуртовића збуба се толико свијета да коракнути не можеш“.

ДАКЛЕ, није се много промијенила жеља Требињаца за културним и духовним манифестацијама за ових 127 година.

Даље, сазнајемо да ту није био само свијет из Града и његових села него да се вриједна „Србадија“ из Билеће, Гацка, Дубровника и многих околних градова потрудила да види ову прву „забаву“ у част Светог Саве.

Прве редове у сали је попунило комплетно руководство Града, те сви официри од првог до последњег. Сва та маса је у гробној тишини ишчекивала да се огласи звонце и означи почетак. Убрзо се и то десило. За звоном се подигла завјеса.

На позорници је бљеснула требињска омладина. Дјевојке и младићи, у богато окићеној херцеговачкој народној ношњи, стајали су раме уз раме са ђацима. Поче свечаност која је, како наводе архивски извори, текла уз бурно клицање и аплаузе из публике, подијељена на пет дијелова.

СВЕЧАНОСТ је почела веселим и дирљивим говором Јова Ћеловића. Послије пар изговорених редака публика је била и задивљена и очарана, и даље све је могло да тече само како Бог заповиједа. trebinje trg

Послије њега, на бину је изашла лијепа Анђелија Ћеловић. Остала је легенда да ју је црногорска народна ношња толико понијела да је публика више гледала у њу, него ли слушала њено вјешто рецитовање пјесме „Маргита дјевојка и Рајко војвода“.

Удубљена у улогу Маргите, оригиналним и до тада невиђеним рецитовањем, изазвала је бурне реакције у публици. Уз госпођу Ћеловић, нарочиту пажњу изазвала је још једна дама. Ружа Петковић, кћер јуначког војводе Луке Петковића, са пјесмом Ђурђевдан од Јове Јовановића Змаја.

„...испросио момак неву,

Ох, вилински сан!

Сватове ће сватовати,

Баш на Ђурђевдан.

У собици младе неве

Икона је стара,

Kако Ђурђе, мучениче,

Аждају обара” ... декламовала је кћер капетана Луке.

Нису само рецитатори били одлични. И пјевачи су показали завидно умијеће. Послије првог дијела била је пауза од пет минута. Одушевљена публика је једва чекала ново подизање завјесе и почетак другог дијела.

ДРУГИ дио свечаности је био фасцинантан.

„Имало се шта виђети и рашта доћи“, записао је новинар Дабро-босанског Источника. У први план су стављене гусле и изворна народна музика овог краја. На средини позорнице сједио је јуначки војвода Лука Петковић у богато окићеној ношњи. Горд, усправан и бистрог погледа. Горштачка снага је избијала из њега. luka petkovic

Не знаш је ли за рат спреман или је у најљепшој гарди пошао на дочек Господару па ту случајно свратио да народ обрадује покојом јуначком пјесмом. До Луке Петковића сједио је његов велики друг и пратилац из рата Јово Тупањанин, познати трговац. Данас је био у служби његовог помоћника.

Kад би се Лука уморио или његови прсти посустали на струнама онда би Јово превукао по њима и гласно подвикнуо да забави окупљени народ. Подвикивања и подврискивања је научио славећи с војском кад год би непријатељске снаге разбијали, али и од сна војнике бранили. Након гусала публику је одушевио један дјечак. Петогодишњи Тодор Поповић обучен у црногорску народну ношњу, афектирајући и мијењајући глас од дјечијег до зрелог мушког, изрецитовао је Змајеву пјесму „Ђед и унук“.

Из публике је провалила и цика и кикот и громки смијех. Чиновници се нису могли суздржати па су малог Тодора скинули са позорнице и сјели између њих као почасног госта. Овим се завршио и други дио свечаности. Пауза од пет минута је изазвала комешање у публици. Народ је желио још пјесме, још смијеха.

ТРЕЋИ дио свечаности је био круна вечери, а и носио је назив „Kрст и круна“. То је била представа, вјешто смишљена и добро одиграна. И представници аустроугарске власти су се чудили јер тако нешто нису очекивали од Требињаца.

Сви глумци су се надметали ко ће љепше и боље одиграти. Ипак, истакао се један глумац. Симеон Перовић у улози Светог Саве. Остали глумци су били Стеван Правица у улози краља Андрије и Саво Петковић у улози Вукана.

По завршетку трећег дијела била је подужа пауза, а након тога четврти дио - томбола те пети дио - пјевање и играње до зоре. Многобројна публика се задовољно и весело разилазила са прве Светосавске свечаности у Требињу.

Следећег дана у вечерњим сатима уприличена је реприза због многобројних грађана и бројних сељака који нису могли присуствовати прве ноћи.

И ова приредба је на свеопште задовољство публике била сјајна, а и посјетилаца је било исто колико и прве вечери.

За организацију прве Светосавске забаве у Требињу био је задужен протопрезвитер требињски Сава Пјешчић. По титули протопрезвитера сви у Херцеговини су га звали „прота“.

Прота је био интелигентан, вриједан, честит и овом „забавом“, можемо слободно рећи - претечом академије, освјетлао је образ Требињцима и подигао њихов углед у очима странаца, а истовремено је свој народ научио да слави кућу Немањића и првог српског архиепископа Светог Саву.

Протине напоре око организације својски је подржала „српско-православна црквено-школска опћина“ на чијем челу је био Стеван витез Черовић. Он је уочио „оскудицу локала“ за забаву. Не жалећи ни труд ни новац, саградио је лијепу кућу са позорницом за двадесет дана.

Kолико је био упоран у тој својој намјери, најбоље говори податак да је позајмио четрдесет пећи да би сушиле то што мајстори озидају. За двије стотине форинти је купио кулисе и завјесе. Неколико стотина форинти је дао за куповину одијела, народних ношњи и костима.

На свакој проби учеснике је чашћавао буретом пива, а послије Светосавске забаве свим учесницима је платио вечеру.

ГЛЕДАНО из ове перспективе, прота Пјешчић и витез Черовић су уложили много труда и напора те 1889. године, тешке године за вријеме окупације. Зато се ми данас не смијемо опустити и дозволити да Светосавска академија не буде свечана онако како Граду и доликује.

Прота Сава Пјешчић: Од Требиња до Свилајнца

Сава Пјешчић је био родом из Kоњица. Био је човјек о коме се брзо пронио глас као о вриједном учитељу и ваљаном свештенику. Оштре памети и рјечит, лако би завладао масом у коју је улазио. Пун љубави према народу, подсјећао је старије да туђина ваља тјерати из наше куће у коју се на превару увукао.

sava pjescic Прота Сава Пјешчић[/caption]

Млађима је говорио о сјајној српској прошлости, те да је Швабо донио само зло у Херцеговину и да је наша дужност да га отјерамо са свог огњишта. У то вријеме шпијунажа је била толико развијена („и зидови су имали уши“) па је и прота „постао занимљив“.

Оптужен је, привођен на испитивање и већ му је спремљена пресуда. Схватио је прота шта му се спрема. Знали су и његови пријатељи шта га чека. Или у хапс или бјежи.

Пријатељи су му помогли да побјегне. У Србији је врло брзо прихваћен. Интелигентан, отресит, млади прота постаје вјероучитељ у Вишој женској школи у Београду. Ту је провео низ година. Промијенило се неколико управника у тој школи док је био прота Пјешчић. Сваки од њих је био задовољан његовим радом.

„Хришћански морал“ – то је била основа са које је прота полазио у настави вјеронауке. Моралним пробраним примерима из историје и живота поткрепљивао је моралне лекције које је саопштавао својим ученицама. Наводио им је примере из живота па тражио суд својих ученица о лицима из те приче, о делу које је извршено или остало неизвршено.

Ученице су говориле да им је најинтересантнији час веронауке. Врло озбиљан на часовима, прота Пјешчић је био најомиљенији наставник.

С пуно радости прихватио је предлог управитеља Срета Панића да ученице певају целу литургију у цркви Свете Наталије. Убрзо добија парохију у Свилајнцу, где најсавесније одговара свештеничким дужностима.

Увек код цркве, суделује на свим Богослужењима, држи говоре у цркви готово сваке недеље и празником.

Његови говори нису били приче о животу и страдању за веру хришћанских светитеља. Он не позива побожну браћу да пођу стопама мученика за веру. Прота гледа пред собом људе са неизбежним људским слабостима. О тим слабостима говори, али не да се само исповеде, да се покају и причесте па да сутра опет наставе где су прекинули док су у цркви били. Он им говори какве су последице тих слабости за појединца и за његову породицу. Истиче им потребе народа и Отаџбине, којој не могу корисно служити људи са моралним дефектом.

Позива се на велике људе из прошлости, на њихова светла дела па њих ставља за углед, а оставља на миру светитеље и мученике за веру. Некима се чинило да су ово испразни говори и да им није место у цркви. Јер навике се тешко ломе, а новине тешко прихватају.

У свилајначкој гимназији радио је исто као у Вишој женској школи у Београду, са одличним успехом и на задовољство и школске управе и родитеља и ученика. Тако је остао уписан као омиљени Херцеговац у историји малог Свилајнца, у Србији, далеко од родног Kоњица.

(Правда, Београд 1930. године)

Јелена Ковачевић