Један од највећих модерних српских пјесника и драмских писаца, академик Љубомир Симовић (1935-2025) преминуо је ноћас у Београду, саопштила је издавачка кућа „Архипелаг“.
Као свестран и плодотворан аутор, добитник је најважнијих књижевних награда за поезију, драму и есејистику, међу којима је и Дучићева награда, за цјелокупно пјесничко стваралаштво, а био је чест и драг гост нашег града, на традиционалној манифестацији „Дучићеве вечери поезије“.
Рођен другог децембра 1935. године у Ужицу, Љубомир Симовић је у родном граду завршио основну и средњу школу, а дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. За вријеме студија је радио као уредник студентског књижевног часописа „Видици“, а радни вијек је провео као уредник у културној редакцији Радио Београда.
Објавио је пјесничке књиге "Словенске елегије" (1958), "Весели гробови" (1961), "Последња земља" (1964), "Субота" (1976), "Ум за морем" (1982), "Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској" (1983), Источнице (1983), "Игла и конац" (1992), "Љуска од јајета" (1998), "Планета Дунав" (2009) и друге.
Написао је драме "Хасанагиница", "Чудо у Шаргану", "Путујуће позориште Шопаловић" и "Бој на Косову", које су извођене на многим домаћим сценама, као и у иностранству.
Симовић је посвећено писао и есеје о српским пјесницима и драмским писцима, попут књиге "Дупло дно", и ликовним умјетницима "Читање слика" (2023), а написао је и дневник снова "Сневник" (1998) и роман "Ужице са вранама" (1995).
Аутор је и серија књига расправа о актуелним књижевним, културним, друштвеним и политичким питањима, "Галоп на пужевима" (1994), "Нови галоп на пужевима" (1999), "Гуске у магли" (2005), "Обећана земља" (2007), "Неслана со" (2023) и друге.
Од 27. октобра 1994. године Љубомир Симовић je био редован члан Српске академије наука и уметности.
