На требињским улицама ћете и данас тешко срести озбиљнијег мушкарца и жену како се воде за руке, а када још на главама носе капе „заврате“ сигурно ће се Требињци за њима и окретати, што се често дешава једном нашем пару -  Требињцу Илији Глоговцу и његовој супрузи Индијанка из племена Чироки која је требињска невјеста.

Овај наочити Херцеговац, који нам је касније рекао да је пензионисани морепловац и да већ гази осамдесету годину живота, заједно са својом годину дана млађом Индијанком Амбер Џонс Кинг, крштеном као Јована, често сједи у Дучићевој улици у друштву Требињца Жарка Бутулије који нас је и упознао са својим комшијама са Моска, гдје имају и кућу и земљу.

„Није ми непојмљиво да Илија овако воли Моско, гдје је чак и посадио цијелу плантажу егзотичне биљке зване гођи, о чему је најбоље да вам он прича, али је заиста фасцинантно колико његова супруга Јована воли наше село, и то заиста искрено. Но, ево вам их, па се договорите око репортаже, да се ја не мијешам“, рекао нам је кратко Жарко недавно у Дучићевој, гдје је у једној од кафана сједио са својим пријатељима  Глоговцима.

А са Илијом и Јованом разговор је текао лако. На Моско смо отишли готово из истих стопа, уз Илијино кратко објашњење да му је жао што не можемо фотографисати плантажу, јер му је лед уништио добар дио биљака.

„Засадићу ја нове, упоран сам ја, али ви можете видјети моју замисао и можете се увјерити у оно што ствара моја супруга која је осликала иконе у нашој сеоској цркви, јер је она умјетник“, рекао нам је Илија.

КАКО ЈЕ ИНДИЈАНКА ПОСТАЛА СРПКИЊА

Индијанка Амбер Џонс Кинг из племена Чироки радо је, каже, прихватила да са удајом за Херцеговца Илију Глоговца пређе у православну вјеру и постане Српкиња, а једва чека да постане и Херцеговка.

„Тренутно живимо у Херцег Новом, али ћемо продати кућу у којој тамо живимо и преселити се у моје село Моско, гдје је моја супруга која је историчар умјетности осликала иконостас сеоске цркве, а ја не одустајем од пољопривреде, односно плантаже гођија“, каже Илија, с обзиром да Јована, како се сада Амбер зове, познаје мало ријечи српског језика.

Упознали су се у Њу Орлеансу, гдје је Јована радила као професор историје умјетности, а Илија се као поморац зауставио у овом граду и одмах направио прекршај у вожњи, па је, чекајући у реду за плаћање казне у коме је била и она, отпочео разговор.

Пркосна Индијанка се најприје, осјетивши да неко дише иза њеног рамена и чита њене новине које је разгледала док је чекала у реду, окренула вјероватно и помало љута, а остала затечена његовим широким осмијехом и конверзацијом која је плијенила.

„Касније ми је признала да сам оставио снажан први утисак на њу, али богами и она на мене, па смо почели неку причу о томе какав је криминал у Њу Орлеансу, а када смо платили казне одмах сам је позвао на кафу и тако је кренуло“, присјећао се кроз осмијех Илија, али се осмјехивала и Јована која је, иако српски језик слабо познаје, осјетила да он евоцира успомене и на енглеском дошапнула – Какав је то даса био?

Ова полуиндијанка која у шали за себе каже да има различите врсте крви, тврди да јој је, без обзира на све, јако драго што ју је прије 16 година у Цетињском манастиру крстио и за Илију вјенчао митрополит Амфилохије.

Драго јој је, каже даље, што сада припада српском народу, јер се увјерила да су Срби у Херцеговини и у Херцег Новом у ствари људи који само наоко изгледају као горштаци, огромни као планине, како нам је објаснила истежући руке према небу, али имају душу, не као камен, него као трава, меку и чисту.

„Ја сам одрасла такође на селу које је слично овоме, Литл Рок у Арканзасу, али су и Индијанци пуно слични Србима, горди и пркосни, а у ствари пуни доброте“, каже Јована која је ово име узела на крштењу, с обзиром да је то њено средње име, само на енглеском – Џонс.

Пред старом кућом

Глоговци су у Херцег Новом читаву једну собу своје куће претворили у праву галерију у којој је преко 70 Јованиних слика и икона, а неријетке су оне на којима су српски и индијански мотиви, па је зато једна од препознатљивијих Вук Караџић и поглавица Секвоја који је осмислио писмо Чироки Индијанаца.

Јована је неке од тих својих слика, углавном са индијанским мотивима, излагала прије двије године у Галерији Бокић, како би Србима што боље дочарала своје племе, а међу њима је и Индијанска породица, са тако лијепом одјећом украшеном у неким детаљима попут српске.

Из љубави и према Илији и према његовом селу Моско које је јако завољела – Јована је осликала иконостас сеоске цркве која се налази усред мошћанског гробља, а за тај посао су им сликари тражили 4.000 еура.

Најприје је урадила иконе на дрвету, јер је иконостас дрвени, али, како је црква влажила и иконе су убрзо подбухариле, па је урадила друге - на камену, да би их као такве уметали у шупљине иконостаса и оне су, с обзиром да је овога пута имала и више искуства, испале доста љепше.

НА МОСКУ

Други дио приче српско-индијанског пара Глоговац лично смо упознали на Моску, у цркви гдје смо видјели Јованине прелијепе иконе, као и испред цркве на чијем је украшавању радио и Илија, јер је, у част Миланског едикта, изнад врата са спољне стране поставио крст од бијелог даниловградског камена који је урадио сам.

„Питао сам мајсторе по Херцег Новом да га ураде, а када су они почели да о томе испредају приче како је то тешко – ја сам купио алат и урадио га сам, јер сам и сам велики љубитељ умјетности, а неке сам ствари уз Јовану још више и заволио и научио“, објашњава Илија.

Присјећајући се да је, будући да је рано остао без родитеља, јединац, најприје завршио средњу школу на Цетињу, а онда по наговору ујака, иначе угледног београдског љекара, наставио поморски факултет јер му је овај предлагао да буде или стоматолог или поморац, Илија се већ 1961. године отиснуо на пучину бродом, да би након пет година прешао најприје на канадску пловидбу, а онда америчку.

Каже да су се за стално мјесто боравка након пензионисања и он и супруга одлучили да се преселе у Херцег Нови, јер им је близу и море и Илијина родна  Херцеговина коју је и Јована завољела.

„Кад сам био млад волио сам увијек бити на различитим мјестима, а што је човјек старији то му је милија родна груда, па је и мене толико повукла моја ђедовина да сам срцем све даље од мора, а све чешће овдје на Моску и да сам одлучио да ово мало оплеменим. С обзиром да ми поморци вазда неког ђавола у свијету нађемо и донесемо, и ја сам, док сам пловио према Кини и Полинезији, тамо јео овај гођи који ми се тада, прије 40 година, јако свидио, а, с обзиром да је ово јако здрава и хранљива биљка, слатких плодова који се и суше, па буду попут грожђица и све више је популарна у Србији - одлучио сам да је овдје посадим“, испричао нам је Илија.

Цјелокупна инвестиција је коштала око три до четири хиљаде еура, јер су прошле године најприје оградили једну њиву која је узорана по први пут након шест ипо деценија колико није обрађивана, затим је Илија купио пумпу и ауто којим је довози до чатрње сваки пут кад наводњава плантажу до које је морао развити и цријева за наводњавање „кап по кап“.

Посадили су 600 садница гођија, али се, нажалост, због енормно јаке прошлогодишње зиме добар дио њих осушио, иако Глоговци не одустају.

На плантажи гођија

Колика је била њихова упорност најбоље свједочи податак да су воду довели са више од пола километра удаљене чатрње коју мјештани Моска зову Употрк, а која је једна од четири чатрње које је у овом крају саградила Аустроугарска монархија.

„Једна садница је 3,5 еура, а ја их морам купити 200 до 250 да замијеним оне које су угинуле и кренути готово од почетка, барем што се садње тиче, али ми није жао“, каже Илија.

С обзиром да је од комшија са Моска сазнао како су нове градске власти вољне да у село доведу и водоводну мрежу, у чему има назнака да ће им помоћи и „Хидроелектране на Требишњици“, и Глоговцима ће бити лакше натапање новообновљене плантаже, али и организовање живота у сеоској кући коју планирају обновити.

Илија каже да је зацртао што скорију обнову ове кућице прекривене и данас каменом плочом, а која одолијева зубу времена јер ју је он почетком осамдесетих година једном био реновирао, оставивши и тада мале прозоре какве је и раније имала и плочу умјесто цријепа, па ће и овога пута бити исто, само ће најприје радити косу бетонску плочу, а по њој стављати камене плоче.

Од пријатеља са Романије ће, каже, набавити отворе од смрче и црног бора који су јако квалитетни, а када све буде готово планира из Америке позвати своје двоје дјеце и Јованино троје са унуцима и праунуком коју већ има Јована, како би сви заједно прославили нови живот његове куће у којој ће и Илија са својом Индијанком почети нови живот...

САЊАО ДА ИМА „ФИЋУ“ А КУПИО „КАДИЛАКА“

Када је, сањајући да једног дана вози тада популарног „Фићу“, Илија досањао да „вози брод“, након пет година пловидбе по југословенским бродовима  прешао је у Канаду, па онда у Америку гдје је постао капетан и купио -  „кадилака“.

„Тада сам имао плату од 800 долара, а за 100 до 200 долара моја покојна супруга и двоје дјеце у Котору су могли да живе боговски, па сам могао доста и да уштедим. Када сам их довео у Канаду купио сам ганце новог „кадилака“ и отплаћивао га ратом од 60 долара, а по 60 долара је била и кирија двоспратне куће и храна за нас четверо, па сам 500 долара могао стављати на страну“, присјећа се Илија.

Каже да је данас све много другачије јер су некада и бензин, и осигурања, и порези, и све друго - били много, много јефтинији.

ТРАДИЦИОНАЛНИ РУЧАК КОД БУТУЛИЈА

Глоговци кажу да им је у Требињу најмилије обићи комшије са Моска – Драга и његовог сина Жарка Бутулију код којих смо у њиховој породичној кући у Хрупјелима сви заједно били на традиционалном херцеговачком ручку – кувана кртола са кајмаком, младим сиром и сиром из мијеха, али и панцетом, копсицом и пршутом.

„Иако ми је у почетку ова храна била необична, врло је укусна и радо је једем“, казала нам је Јована док су њен супруг као најстарији Глоговац и домаћин Драго као најстарији Бутулија разговарали о водоводу који треба да се гради на Моску...