Побједници овогодишњег 54. Фестивала драмских аматера Црне Горе, Аматерско позориште Центра за културу Пљевља, требињској публици треће фестивалске вечери представило се водвиљем „Господин ловац“, по тексту Жоржа Фејдоа, у адаптацији и режији Јоване Јеловац. Духовитост је увијек најбољи начин да се прикажу слабости појединца, али и друштва у цјелини па је било веома занимљиво гледати како то чине пљеваљски глумци. У времену површности и његовања неких другачијих животних начела - храбро и искрено, показавши нам то комадом, који, иако написан прије 120 година, на жалост, нимало није изгубио на актуелности.
А с обзиром на громогласан аплауз којим су награђени, бит позоришта су испунили - пред публику су поставили низ питања, на која је, ако знамо да трагамо, веома лако досегнути онај суштински одговор да није тешко бити добар човјек те да је живот под маскама само привид ограниченог вијека трајања.
Признање за глумца вечери, како је одлучио жири публике, припало је Бојану Бајчети, који је тумачио лик Дишотела. Прво глумачко искуство, а двије награде заредом. Наиме, на фестивалу у Бијелом Пољу добио је награду за главну мушку улогу. Ипак, о себи говори скромно, наглашавајући да су нијансе пресудиле:
- Било ко од нас да је добио награду вечерас, била би у правим рукама. Ово је тимски рад. Можда сам само ноћас у неким нијансама био који милиметар испред других, али то зависи од инспирације. Мислим да је ово заслуга свих нас. Глума је једна врста умјетности која од вас захтијева да се у моменту саживите са вашим партнерима, саиграчима, као у фудбалском тиму. Дакле, можда је то само био сплет околности у тренутку, што не значи да сви нису били маестрални!
У позоришту сте тек осам мјесеци и одмах су вам припале награде. Називате то случајношћу. Можда је неко, ипак, препознао да је у питању и ваш таленат?
- Може бити и то. У суштини, незгодно је причати о себи. Публика је ту па нека суди. Мени је ово, на првом мјесту, хоби, забава, уживам у самом стварању, што се сигурно и видјело. Што се мене лично тиче, веома је битно да се напомене да сам по професији професор разредне наставе, учитељ, и ја сам фактички на сцени од своје 21. године. Рад са дјецом, испред њих тридесетак, својеврстан је наступ. Мислим да се доста искуства вуче и из тог сегмента. Са друге стране, бавим се плесом и фолклором, и даље се бавим разним спортско - рекреативним активностима па мислим да је све то утицало, на неки начин. Да се не ради толико о таленту, колико о имплементацији свих стечених знања и вјештина, које ова сцена омогућава да покажете на један специфичан начин и можда је то разлог оваквог епилога.
Ово је ваше прво глумачко искуство. Нама, из угла публике изгледало је да сте се одлично снашли. Како је вама било радити на овом комаду, ускладити се са колегама које иза себе имају приличног глумачког стажа?
- Било је захтијевно и напорно. Захтијевно у сваком смислу те ријечи због тога што смо сви различити, обиман је текст, врло захтијевно дјело, свакодневно смо радили и то је прилично трајало. Управо због тога је било напорно ускладити обавезе. Нас је осморо на сцени, сви смо имали неке раније обавезе, али смо као тим успјели да се сложимо и да направимо једну презентацију Фејдовог дјела, коју је публика вечерас и наградила и које ће им, с обзиром на аплаузе, засигурно остати у сјећању. Мислим да је то неминовно.
Глумци најчешће кажу да им је најтеже играти комедију, односно насмијати публику. Какав је ваш став по том питању?
- Ако имате намјеру да то урадите и ако то форсирате, као и у животу, од тога неће бити ништа. Ја сам се играо на сцени. То нисам био ја који сада стојим испред вас. Био сам тај лик који је, у ствари, збир особина великог броја људи које познајем из мог окружења. И сваки пут када је неко од пријатеља гледао представу, увијек је пронашао себе у одређеним моментима, тако да је мени ово била игра. Ни једног тренутка нисам размишљао да ли ће бити аплауза, смијеха, чак се и не сјећам, искрено, велике већине представе. Већ је то у моторици, у неком животу, научите то да живите, уживате и радујете се. Као када сте мали па учите да пливате и родитељи вас награде, онда за вас не постоји никакав страх, имате циљ ка којем идете, мотив ка том циљу и схватите да је то све веома једноставно.
Први пут учествујете на Фестивалу фестивала. Да ли сте имали прилику да испратите претходне двије представе и какве импресије носите из Требиња?
- На жалост, био сам спријечен па нисам успио погледати претходне представе, али ћу зато остати до краја Фестивала, да пропратим, да научим од глумаца аматера који се тиме баве дужи низ година. У Требињу сам први пут био прије 15 година. Градом сам одушевљен. Свим пријатељима, познаницима, рођацима у причи о Требињу, наглашавам, да је то једини град у који бих се преселио да живим. Не бих отишао у неки велики град, а посјетио сам их много. У Требињу бих, мислим, баш уживао јер је по мом укусу. Има ријеку, близу је мора, планине, а како се бавим параглајдингом, рафтингом, кајаком и природа ми је велика љубав и страст, у Требињу бих могао да се пронађем.
