Позоришна сала требињског Културног центра, четврте фестивалске вечери, одјекивала је громогласним аплаузима, одушевљена извођењем представе “Сироти мали хрчки” Градског позоришта Требиње, у адаптацији и режији Жељка Милошевића. И нисмо пристрасни. Домаћини фестивала заиста су заблистали!
Од себе су дали све, што је и наишло на изузетне позитивне реакције, а нису имали једноставан задатак. Изузев што су играли више ликова и сваку промјену на сцени изводили сами, неопходно је било и оправдати очекивања, када су већ одабрали чувени драмски текст Гордана Михића, по коме је овај комад извођен небројено пута, чак и екранизован. О критици друштва на сатиричан начин вјешто су проговорили, задржавши изворну аутентичност, а уз тек поједине сегменте, прилагођене данашњем времену, потврдили сву маестралност овог, ванвременског текста. Посебан печат дала је и ауторска музика талентованог Вука Миливојевића.
Било им је ово пето играње, а поред награда на фестивалу ФЕДРА у Бугојну, синоћ је признање за глумца вечери, по одлуци жирија публике, припало Дарку Куртовићу, за лик другог службеника и министра. Одушевљење, не толико наградом, колико сјајном реакцијом публике и задовољством оним што су показали, није могао, а ни желио сакрити:
- Искрено, не знам која ми је ово по реду награда за протагонисту, али оно што знам је да сигурно не би било погрешно да ју је било ко од нас вечерас добио. И то није флоскула, ово је заиста колективна награда! Радимо као цјелина и било коме од нас да је припала, не би било грешке. Мени је најдраже, због екипе, да је представа добро примљена код публике, да смо ми добро одрадили посао, да смо задовољни и да смо се на лијеп начин представили нашој публици, што нам је био циљ. Имали смо мало, нећу рећи треме, него неку врсту обавезе, терет одговорности да не изневјеримо. Слично је било и пред публиком у Бугојну, који нас доживљавају као да смо њихови. Трећи пут играмо пред требињском публиком и увијек је било сјајно. Надам се да ће ова представа да живи јер ми уживамо да је играмо. Што се мене тиче, уживам у свим представама, али ова је била нешто посебно, толико лагана да ми је жао што не траје дуже.
Уживање твоје, али и цијелог ансамбла било је евидентно, што је публика и наградила. И то не само јер сте ви наше домаће позориште и не зато што је то требињска публика, већ из разлога што сте аплаузе дефинитво заслужили!
- Искрени су били аплаузи, а искрено смо и ми играли. Поновићу се, толика буде позитивна енергија када крене ова представа! Немамо чак ни трему, што би ваљало макар мало да буде, а и сав процес рада је био без икаквих тензија. Представа једноставно заслужује да живи.
Надамо се, искрено, да су пред вама бројна играња, ова представа то заслужује, посебно и због теме којом се бави. Гордан Михић текст је написао прије више од пола вијека, а свједоци смо колико је актуелан и данас?
- Текст је сјајан и стварно би неко требао бити мајстор па да га упропасти. Гордан Михић написао га је, мислим да је прво била радио драма '67. године, а прво драмско извођење - ТВ драма '73. Драмски текст по коме смо ми радили настао је '72. године, што ће рећи да је мој савременик, можда неколико мјесеци млађи од мене, али је тако фино остарио, као да је писан данас. Нема се шта превише утицати, једино, као што смо ми нашли неку формулу да га мало прилагодимо овом времену, да покажемо колико је текст и сада актуелан. Много волим да играм овај комад, што се вјероватно и видјело.
У представи си имао више задатака. Глумио си два лика, а поред тога био и асистент редитеља. Знамо колико волиш позориште, али ипак, колико је све то било захтијевно?
- Врло захтијевно! Ипак су ту два лика и оба, у двије сцене, имају различита стања која се морају промијенити, да бих се на крају поново вратио у први лик. Притом, они су оба потпуно различити један од другог. Питали су ме у почетку који ми је дражи. Први пут сам рекао службеник, а сад, након неког времена и више играња, не могу да се одлучим, оба су ми драга. Треба их одмакнути једног од другог и доста смо на томе радили и на односима, што и јесте наша пракса, али овај пут више него иначе. И остали нису имали ништа мање обавезе. Јакша, такође, има двије улоге, Владо једну али два стања у два потпуно различита лика и, наравно, Бојан који је издвојен од нас и повезује све оно што се дешава иза завјесе. Уз све то, ми сами радимо и сваку промјену између сцена, али успјели смо некако.
Познајемо се прилично дуго и обје улоге су твоја супротност. И то је онај изазов који глумци воле, ту прилику да оправдају и пригрле лик са којим немају додирних тачака. Да ли је и твоје искуство такво?
- Да, заиста нисам имао проблем с тим. Кад се донесе текст, чини ми се да сам ја тај који увијек гунђа, зашто такав текст или таква представа, међутим овај пут то није био случај. Када је Жељко направио подјелу, одмах сам прихватио. Да, ово су веома различити ликови од мене, од моје природе, али заволио сам их оба, нашао сам разлог да оправдам њихово постојање. Упркос негативним цртама, морате наћи оправдање и неку добру страну за тај лик. Тако смо и ми кренули. Доста смо радили и није нам био проблем да једну сцену на проби понављамо и по неколико пута, да градимо односе између ликова да добију неку животност, да буду природни.
Више пута си нагласио да би волио да представа настави да се игра. Има ли позива за гостовање?
- Има, али ништа још није званично, тако да би то требало да се реализује у неком наредном периоду. До сада смо је већ пет пута играли, што нам се ријетко деси прије Фестивала фестивала и свих пет изведби је било успјешно, што ме посебно радује. На премијери су сви били одушевљни, а ја сам мислио да нешто није у реду. Али, ето, посложило се све. Са радошћу ишчекујемо ново играње!
