Pozorišna sala trebinjskog Kulturnog centra, četvrte festivalske večeri, odjekivala je gromoglasnim aplauzima, oduševljena izvođenjem predstave “Siroti mali hrčki” Gradskog pozorišta Trebinje, u adaptaciji i režiji Željka Miloševića. I nismo pristrasni. Domaćini festivala zaista su zablistali!
Od sebe su dali sve, što je i naišlo na izuzetne pozitivne reakcije, a nisu imali jednostavan zadatak. Izuzev što su igrali više likova i svaku promjenu na sceni izvodili sami, neophodno je bilo i opravdati očekivanja, kada su već odabrali čuveni dramski tekst Gordana Mihića, po kome je ovaj komad izvođen nebrojeno puta, čak i ekranizovan. O kritici društva na satiričan način vješto su progovorili, zadržavši izvornu autentičnost, a uz tek pojedine segmente, prilagođene današnjem vremenu, potvrdili svu maestralnost ovog, vanvremenskog teksta. Poseban pečat dala je i autorska muzika talentovanog Vuka Milivojevića.
Bilo im je ovo peto igranje, a pored nagrada na festivalu FEDRA u Bugojnu, sinoć je priznanje za glumca večeri, po odluci žirija publike, pripalo Darku Kurtoviću, za lik drugog službenika i ministra. Oduševljenje, ne toliko nagradom, koliko sjajnom reakcijom publike i zadovoljstvom onim što su pokazali, nije mogao, a ni želio sakriti:
- Iskreno, ne znam koja mi je ovo po redu nagrada za protagonistu, ali ono što znam je da sigurno ne bi bilo pogrešno da ju je bilo ko od nas večeras dobio. I to nije floskula, ovo je zaista kolektivna nagrada! Radimo kao cjelina i bilo kome od nas da je pripala, ne bi bilo greške. Meni je najdraže, zbog ekipe, da je predstava dobro primljena kod publike, da smo mi dobro odradili posao, da smo zadovoljni i da smo se na lijep način predstavili našoj publici, što nam je bio cilj. Imali smo malo, neću reći treme, nego neku vrstu obaveze, teret odgovornosti da ne iznevjerimo. Slično je bilo i pred publikom u Bugojnu, koji nas doživljavaju kao da smo njihovi. Treći put igramo pred trebinjskom publikom i uvijek je bilo sjajno. Nadam se da će ova predstava da živi jer mi uživamo da je igramo. Što se mene tiče, uživam u svim predstavama, ali ova je bila nešto posebno, toliko lagana da mi je žao što ne traje duže.
Uživanje tvoje, ali i cijelog ansambla bilo je evidentno, što je publika i nagradila. I to ne samo jer ste vi naše domaće pozorište i ne zato što je to trebinjska publika, već iz razloga što ste aplauze definitvo zaslužili!
- Iskreni su bili aplauzi, a iskreno smo i mi igrali. Ponoviću se, tolika bude pozitivna energija kada krene ova predstava! Nemamo čak ni tremu, što bi valjalo makar malo da bude, a i sav proces rada je bio bez ikakvih tenzija. Predstava jednostavno zaslužuje da živi.
Nadamo se, iskreno, da su pred vama brojna igranja, ova predstava to zaslužuje, posebno i zbog teme kojom se bavi. Gordan Mihić tekst je napisao prije više od pola vijeka, a svjedoci smo koliko je aktuelan i danas?
- Tekst je sjajan i stvarno bi neko trebao biti majstor pa da ga upropasti. Gordan Mihić napisao ga je, mislim da je prvo bila radio drama '67. godine, a prvo dramsko izvođenje - TV drama '73. Dramski tekst po kome smo mi radili nastao je '72. godine, što će reći da je moj savremenik, možda nekoliko mjeseci mlađi od mene, ali je tako fino ostario, kao da je pisan danas. Nema se šta previše uticati, jedino, kao što smo mi našli neku formulu da ga malo prilagodimo ovom vremenu, da pokažemo koliko je tekst i sada aktuelan. Mnogo volim da igram ovaj komad, što se vjerovatno i vidjelo.
U predstavi si imao više zadataka. Glumio si dva lika, a pored toga bio i asistent reditelja. Znamo koliko voliš pozorište, ali ipak, koliko je sve to bilo zahtijevno?
- Vrlo zahtijevno! Ipak su tu dva lika i oba, u dvije scene, imaju različita stanja koja se moraju promijeniti, da bih se na kraju ponovo vratio u prvi lik. Pritom, oni su oba potpuno različiti jedan od drugog. Pitali su me u početku koji mi je draži. Prvi put sam rekao službenik, a sad, nakon nekog vremena i više igranja, ne mogu da se odlučim, oba su mi draga. Treba ih odmaknuti jednog od drugog i dosta smo na tome radili i na odnosima, što i jeste naša praksa, ali ovaj put više nego inače. I ostali nisu imali ništa manje obaveze. Jakša, takođe, ima dvije uloge, Vlado jednu ali dva stanja u dva potpuno različita lika i, naravno, Bojan koji je izdvojen od nas i povezuje sve ono što se dešava iza zavjese. Uz sve to, mi sami radimo i svaku promjenu između scena, ali uspjeli smo nekako.
Poznajemo se prilično dugo i obje uloge su tvoja suprotnost. I to je onaj izazov koji glumci vole, tu priliku da opravdaju i prigrle lik sa kojim nemaju dodirnih tačaka. Da li je i tvoje iskustvo takvo?
- Da, zaista nisam imao problem s tim. Kad se donese tekst, čini mi se da sam ja taj koji uvijek gunđa, zašto takav tekst ili takva predstava, međutim ovaj put to nije bio slučaj. Kada je Željko napravio podjelu, odmah sam prihvatio. Da, ovo su veoma različiti likovi od mene, od moje prirode, ali zavolio sam ih oba, našao sam razlog da opravdam njihovo postojanje. Uprkos negativnim crtama, morate naći opravdanje i neku dobru stranu za taj lik. Tako smo i mi krenuli. Dosta smo radili i nije nam bio problem da jednu scenu na probi ponavljamo i po nekoliko puta, da gradimo odnose između likova da dobiju neku životnost, da budu prirodni.
Više puta si naglasio da bi volio da predstava nastavi da se igra. Ima li poziva za gostovanje?
- Ima, ali ništa još nije zvanično, tako da bi to trebalo da se realizuje u nekom narednom periodu. Do sada smo je već pet puta igrali, što nam se rijetko desi prije Festivala festivala i svih pet izvedbi je bilo uspješno, što me posebno raduje. Na premijeri su svi bili oduševljni, a ja sam mislio da nešto nije u redu. Ali, eto, posložilo se sve. Sa radošću iščekujemo novo igranje!
