На Фестивалу фестивала, након двије године паузе, требињска публика поново је уживала у одличној изведби ансамбла Позоришта “Стеван Сремац“ из Црвенке. Ништа мање нисмо ни очекивали. Можда им са таквим ставом не олакшавамо, али сигурно знамо да се једни другима изнова радујемо. Они јер, како увијек кажу, долазе у Требиње као у свој град, а ми, са друге стране, пуни ишчекивања, знајући да нас неће изневјерити. Тако је било и синоћ, друге фестивалске вечери. Громогласне аплаузе и позиве на бис заслужено су добили.
Представили су се комадом „Полонеза Огинског“, по тексту Николаја Кољаде, најпознатијег савременог руског драмског писца, у режији и адаптацији Милене Павловић, познате глумице и редитељке. По први пут су радили по неком Кољадином тексту и, премда су аматерско позориште, опет су играли попут професиналних глумаца те нам на свој начин донијели емотивну и тешку животну причу, нашем поднебљу нимало страну.
За најбољу међу најбољима, жири публике одабрао је Гордану Мештер која је тумачила лик Људмиле. Након толико играња на Фестивалу фестивала, иако је добијала „Златне маске“, није крила одушевљење што јој је, по први пут, припала и награда за протагонисту вечери. Видно уморна, што од захтијевне улоге и комплетне представе, што од играња у тешким костимима на требињској јулској врелини, за нас је, ипак, имала осмијех и загрљај те, како је рекла, врло радо, пуног срца и љубави подијелила утиске:
- Много ми значи награда, а опет ово је награда свих нас јер смо играли као једно! Мислим да је и публика то осјетила. Дајемо све од себе и задовољни смо вечерашњим извођењем. Требињска публика је најбоља, пресрећни смо што смо овдје и што су задовољни нашом игром. Ми вас волимо и сваки пут се одушевимо пуном салом када наше позориште гостује. Воле нас грађани Требиња, публика и навикли смо се на громогласне аплаузе. Ово нам је осми пут да у Требиње долазимо са побједничком представом. Много волим овај град, као да је мој, тако се и осјећам. Зато када дођемо, ми сви остајемо до краја Фестивала и не пропустимо ниједну представу.
Ово је први пут да сте радили представу по тексту Николаја Кољаде. Како је текао сам процес?
- Тако је, Кољаду смо први пут радили. Када смо размишљали о редитељу, наш ранији редитељ је предложио да то буде Милена Павловић, што је нама било веома занимљиво. Први пут радимо са женом редитељем, а с обзиром да знамо да је она, ипак, име, били смо пресрећни. Са сваким редитељем имамо другачије искуство па је тако било и са Миленом. Знали смо Кољадине текстове, међутим `Полонезу Огинског` нисмо познавали, можда јер га нико није радио па нисмо ни размишљали о томе. Када је Милена дошла са тим приједлогом, кренуо је процес. Било је тешко у почетку, али након два мјесеца - све је дошло на своје. Милена је то фантастично урадила. Гледала је наше раније представе, снимке и нашу прошлогодишњу представу и тачно је знала ко шта може те је, непогрешиво, према нашем сензибилитету и направила подјелу.
Ово је прилично тешка тема, емотивна и по много чему блиска нашем народу. Колико сте слојева себе морали да оголите, да истражујете да бисте изградили лик Људмиле?
- Доста сам истраживала и тражила у себи за овај лик. Било ми је тешко јер је ово нешто потпуно супротно од свега што сам радила до сада. Никада овакву улогу нисам играла.
Онда је овај процес рада био и приличан изазов?
- Да, било је веома изазовно и драго ми је да смо сви успјели с тим да се изборимо. Сама себи сам другачија у односу на све претходне улоге, а мислим да исти осјећај дијеле и моје колеге, да смо сви другачији. Наравно, у свему томе много нам је помогла Милена, која је непрекидно била уз нас.
Искуства са редитељима имате, међутим, овог пута редитељка је глумица и то професионална. Да ли је лакше сарађивати са глумцем као редитељем, с обзиром да одлично познаје и тај, глумачки процес?
- То нам је много олакшало читав рад. Она има искуства и са те, наше стране, а не само као редитељ и то нам је доста помогло, посебно јер смо ми аматерско позориште. Милена, иначе, прати свако наше играње, сваки Фестивал, даје нам инструкције. Сагледа шта то у претходном игрању није било добро и онда нам напише читав есеј и укаже на погрешке, што је нама непроцјењиво! На пробу смо дошли јутрос у 10 часова, отишли у пола пет на мали предах, након сат времена се вратили и на позоришној сцени смо, ево, све до сад, читавих 12 сати рада. Био је ово веома напоран али и радостан дан!
Зато су ваша посвећеност и ангажман препознати и ове године. А након што испратите цијели Фестивал фестивала, гдје вас очекује наредно играње „Полонезе Огинског“?
- У септембру смо позвани у Беч на три дана да одиграмо представу и много се радујемо тој прилици. Очекује нас и неколико фестивала на јесен, у октобру, тако да, на нашу радост, не гасимо представу и играћемо је и даље са уживањем и задовољством. Јесте да нам је послије одигране представе напорно и да будемо јако уморни, али вриједи!
