Треће вечери Фестивала фестивала наступио је Културни центар Кула са представом „Сумња“. Отварајући низ моралних дилема, питања, али и одговорности сваког појединца, изузетном уиграношћу увели су нас у свијет тешке психолошке драме сваког лика и посљедица њихових дјела, оставивши на публици да истину о крајњем исходу донесе сама, онолико колико свако има храбрости да се најискреније позабави собом. Сјајном изведбом, у коју ни једног тренутка нисмо сумњали, овај аматерски ансамбл на требињским позоришним даскама приказао је апсолутни професионализам, што је публика наградила дуготрајним аплаузом, овацијама и позивом на бис.
Образлажући своју одлуку за протагонисту вечери, жири публике је по први пут истакао подијељеност чланова, те да је за избор младог глумца Луке Фолка, који је тумачио лик дјечака Доналда Милера, пресудила његова упечатљива емоција и сценска игра.
Лука, коме је тек 19 година, увјерљиво је дочарао лик кога је тумачио, а упркос овако тешкој представи, психолошкој драми, комплексног жанра самог по себи, са нама врло радо подијелио утиске.
-Као и сваке сезоне било је разних изазова, несугласица, али то је, у суштини, све дио позоришта. Мени је, иначе, лично најдражи овакав жанр. Имао сам сличан и прошле године, волим те психолошке трилере и у њима се најбоље проналазим, много боље него у комедији или нечему сличном. Не могу рећи да није било препрека, али лично сматрам да смо направили нешто што вриједи.
Твом сензибилитету, очигледно је да леже овакве улоге. На који начин си градио лик Доналда Милера?
-Ово ми је трећа година да играм са старијим ансамблом. Претходне двије године то су били ликови много удаљенији мојим годинама, а сада, гдје лик кога тумачим има 12 година, било ми је лакше да се поистовијетим са њим, да замислим њега и ту његову средину. Имао сам и неке елементе из личног живота, не баш тачно попут њега, али доста сличности тако да ми није било много захтијевно да замислим тог дјечака и да себе ставим у његову кожу.
Представа „Сумња“ пред свакога ко је погледа поставља низ питања и личних преиспитивања. А о чему си се ти питао, можда и цијели ансамбл док сте радили овај комад?
-Прво и главно питање које смо буквално постављали послије прве читалачке пробе било је да ли је отац крив или не, што и јесте поента и суштина цијеле представе. Редитељ намјерно није хтио дати одговор никоме јер би у игри, између ликова, на моменте, био видљив. На крају дана и не зна се да ли је крив или није, то остаје на публици да просуди, што и јесте главни задатак ове представе – да и када се она заврши, публици бар један дан одлежи то питање у глави и да, заправо, никад не откријемо. То је сумња, у суштини.
Иза вас је успјешан фестивалски пут, велики број награда на многим фестивалима, а теби је вечерас припала и награда за глумца вечери. Како гледаш на награде?
-Честитао бих цијелом ансамблу, јер иако је ово индивидуална награда, ништа не би било могуће без свих њих. Знам да сви то увијек кажемо, али то јесте тако. Они су стварно диван ансамбл и, ево, трећу годину радим са овим дивним људима и надам се да ћу имати прилику да сарађујемо још много година. Поред тога што су сјајни глумци, они су, прије свега, дивни људи. Све наше пробе и дружења чине посебан дио мог живота и јако ми је драго што сам дио свега тога и веома то цијеним!
