Пете вечери 68. Фестивала фестивала - „Хасанагиница“, Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“ Културно – просвјетног центра Петровац на Млави, према антологијском драмском дјелу академика Љубомира Симовића, у режији и адаптацији Милоша Јагодића. На увјерљив начин проговорили су о трагичној судбини жене у Османској империји, а кроз лик Хасанагинице, провукли сву трагедију једног времена. Њихову љубав и ентузијазам требињска публика наградила је овацијама и дуготрајним аплаузом, који је овај уиграни ансамбл и те како заслужио!
Подарили су нам непуна два сата емоција, подсјетили на значајан историјски тренутак, оставивши, свакога да у себи преиспита колико вриједе понос и гордост спрам љубави и њежности. Да ли је уз моралне принципе као начела човјека, једнако важно пажњу посветити и емоцијама, као најтананијем чувару наше душе?
Признање за протагонисту вечери, жири публике додијелио је Милици Стојадиновић, која је лик Хасанагинице дочарала и више него убједљиво. Ова предивна млада дама, и након непуна два сата тумачења веома тешке улоге, имала је снаге и осмијеха да који минут више подари и нама:
- Требиње је диван домаћин, а овај велики аплауз и овације потврда су да је у Требињу веома образована позоришна публика, да вреднујe праве вриједности на сцени и да умију да препознају рад, труд и велику љубав према позоришту, нарочито јер смо у питању ми, аматери, који смо се испред вас нашли вечерас на сцени. Хвала жирију публике што me је одабрао. Награде су саставни дио нашег рада и потврда да је све што смо направили вриједило и препознато.
Није било тешко препознати сав ваш труд, рад, али и ентузијазам који сте нам донијели у позориште, нарочито једном овако захтијевном улогом. Преко лика Хасанагинице приказали сте трагичну судбина жена тог времена, а нећемо погријешити ако кажемо, донекле и жене данас. Како сте се саживјели са овом улогом?
- Да, ово је баш прича о женама и положају жена у друштву, који је и онда а и данас тежак. Радећи овај лик, схватила сам да жена уопште није на пиједасталу на комe треба бити и није уважавана u dovoljnoj mjeri, иако жене доносе нове животе, продужавају лозу, а дјеца доносе немјерљиву радост. Мени је 30 година и још увијек нисам жена мајка па ми је са те стране било изазовније да нађем мјеру која ће бити увјерљива и истинита, да не одем у патетику. Посматрајући жене мајке из мог окружења, схватила сам да је дијете то које је жени највећа слабост и највећа снага и да не постоји ништа на свијету што оне не би учиниле за своје дијете. А када наступи ситуација да ти одузму нешто што је теби све на свијету, онда се ту крше патријархалне норме, морали, етика и све што је морање. Иде се до те мјере да морање то више неће бити. И без обзира на срамоту тог времена, она ријеши да ће направити скандал јер, ако нема подршку породице, никога да је заштити и да објасни за шта се треба изборити, онда је она нашла своје начине. Наžalost, цијела прича се завршава трагично, али овдје није само лик Хасанагинице трагичан већ и многи други. Паралела коју сам направила између тадашњег и садашњег времена је да је комуникација кључ проблема. Дакле, комуникација у пaртнерским, породичним, у свим односима. Када не искомуницирамо наше потребе, жеље и бриге, догађају се ружне животне судбине.
Видјели смо то управо у лику Хасанаге, у посљедњем чину, када он објашњава разлоге своје суровости и открива њежнију страну личности, показавши емоције, премда је тада већ касно за све. Емоција је вечерас било прегршт, осјетило се то по завршетку представе, када је у првих пар секунdи позоришном салом владао мук, а затим полако до најгласнијег, аплауз за аплаузом. Вјерујемо да вам значе овакве реакције?
- Да, управо на тај дио представе сам мислила, као и на емоције и то је оно што је нама дивно и значајно, када добијемо утиске публике. Нисам никада могла вјеровати да ће ми, чувши реченицу - плакали смо због тебе - бити драго, али након Хаснагинице такве ријечи ми разгале душу. То је мени потврда да сам изњедрила мој лик, да је био увјерљив, да му се вјеровало и самим тим да је пробудио емоције, посебно у данашњем времену, у коме се од емоција отупјело. Када чујем да је било кога на било који начин дирнула наша представа, то је нама највећа сатисфакција, да у вијеку технологије и савременог брзог живота успијемо пробудити оно суштинско људско, које сви носимо у нама самима. И то је благослов нас, аматерских позоришта, да имамо позориште у коме можемо да играмо и добијемо овакве ликове, којима можемо да дамо наше тијело, лице и душу, да они говоре кроз нас.
Било је ово 23. извођење овог позоришног комада петровачког позоришта, које има традицију дужу од 100 година, са бројним фестивалима и наградама из себе. И ви сте за улогу Хасанагинице награђени више пута. Колико дуго сте члан овог позоришта?
- Још од дјечије сцене сам члан петровачког позоришта. Била сам у школи глуме и радила дјечије представе, затим пар омладинских и отишла да студирам у Београд. У доба пандемије, нашла сам се у Петровцу и прикључила се опет позоришту, тако да је мени ово трећа представа, а у позоришту сам већ пет година. Оно што је мени занимљиво за мој лик и мене је што радим у Београду а члан сам петровачког позоришта. Та удаљеност је 120 км и за моју Хасанагиницу свакодневно сам путовала из Београда у Петровац на пробе. Дакле, мени пробе нису трајале два него пет сати и мислим да је то довољно да истакнем колико ми је позориште значајно и колика је та љубав према глуми и нашој сцени велика. Управо то говори шта свима нама значи аматеризам - љубав за коју ћемо наћи начин да се изборимо са свим нашим обавезама, како бисмо били присутни у процесу стварања представе, играња и живота представе!
