Фестивал фестивала, 69. по реду, отворило је Бјелопољско позориште представом „Споразум“, по мотивима Нушићеве „Ожалошћене породице“, донијевши нам, као и сваки пут до сада, театарско остварење вриједно пажње. Своје читање Нушићеве драме, настале прије скоро једног вијека, а и данас, нажалост актуелне, смјестили су у савремени тренутак, отворивши, без задршке, многа важна питања друштва. Храброст да потпуно искрено проговоре о темама и проблемима данашњице, са којима се сусрећу апсолутно све земље региона, публика је заслужено наградила дуготрајним аплаузом и позивима на бис!
Према оцјени жирија публике, награда за глумца вечери додијељена је Предрагу Вукојевићу, који је тумачио лик Агатона. И након више од сат времена на сцени при изразитој врућини, био је, као и увијек веома сусретљив, подијеливши са нама утиске о самом комаду, те као малтене домаћи овдје, очараност Требињем и фестивалом.
-Требиње је душа свих нас у Бјелопољском позоришту! Велико ми је задовољство, част и срећа што сам опет у овом граду и на овим дaскама. И јесам домаћи овдје. На помен Требиња, без обзира да ли сам на фестивалу или је овдје неко други од црногорских представника, пратим фестивал посљедњих скоро 40 година и мислим да је мало људи који су пријатељи овог фестивала као што су то глумци Бјелопољског позоришта. Од оних уз које сам растао, доајена нашег глумишта, који су нама, тада дјечацима и дјевојчицама у пионирској драмској секцији говорили најљепше о Требињу, преко година када смо ми дочекали да се први пут појавимо на овим даскама - до свих претходних деценија наших сјајних дружења, успомена, представа, награда и свега онога што овај фестивал чини посебним. Тако да је вечерашњи наступ само још један бисер у низу ђердана који овај фестивал чини посебним. Чуо сам и да је сљедећа година јубиларна и мислим да је то, не само ваш, него и празник свих нас који се овим послом бавимо широм региона, а којима Требиње значи и који значе Требињу. Што се саме награде тиче, задовољан сам, иако је у појединим моментима било мало и недостатка снаге усљед приличне врућине и костима који је на мени био потпуно мокар. Све то, на крају није важно кад имамо сјајну требињску публику. Обично кажем да је од свих земаља бивше Југославије бјелопољска најбоља, али с пуним правом истичем да јој требињска заиста конкурише! Хвала им!
Хвала у име требињске публике која Бјелопољско позориште изнова топло дочека па и вечерас, када сте нам на сцену донијели другачије читање Нушића, отворивши низ важних питања.
-То нам је и била жеља и хвала што сте је препознали. Миња Новаковић, наша сјајна редитељка, једна је од оних младих црногорских редитељки за коју, без ласкања мислим да је чека изузетна каријера. Представу је урадила по мотивима Нушићевог комада „Ожалошћена породица“. Ко зна тај текст, одлично је видио шта је остало а шта је Мињин рад и наш заједнички производ. Жељели смо да направимо нови искорак. Мислим да позориште, као жива материја, заслужује нешто што се мора мијењати, да не смијемо робовати стереотипима, без обзира што су то класици који ће се играти док буде било позоришта, Нушић поготово на нашим просторима и заиста мислим да је одавно дошло вријеме да се чита на другачији начин. Не бих играо Нушића онако како се то играло прије 40, 50 година, да буде толико препознатљиво од прве до посљедње реченице, условно речено да буде преписивачка школа. Од тога смо бјежали и мислим да смо успјели у томе. Зато се представа и зове „Споразум“ јер је настала само по мотивима Нушићеве драме, тако да онај ко дође заиста не може очекивати и не може претпоставити на који начин ће се представа ни одиграти, а ни завршити.
Зато је битно нагласити да „Споразум“ носи и веома важну поруку.
-Апсолутно! То је жеља редитељке, чији печат препознатљивости је друштвено ангажовани театар. Заиста је хтјела да пошаљемо ту поруку и да се сви који дођу и погледају представу запитају наново и о себи и о друштву у каквом живимо. Вјерујем да ће се сви сложити са констатацијама о којима говоримо. То је наша стварност, знамо који нас проблеми муче, какви смо и нисам сигуран да бисмо сви вољели да будемо бољи, него мислимо да смо добри и посебни баш такви какви јесмо. И онда није чудно што нам се дешава све о чему смо вечерас говорили. Такође, нисам сигуран ни колико људи има храбрости да се суочи са овим проблемима, не само Бијелог Поља на сјеверу Црне Горе, него и свих простора региона. Тужно је да нам је дјеце све мање, а и они који се роде - брзо одлазе и напуштају ово подручје. Тужно је и питање незапослености и свега онога што нам доноси савремени живот. То су проблеми које морамо покушавати да ријешимо, као и околности од којих наши животи зависе од одлука тамо неких људи, ма како се они звали!
