За четердесет година мога рада у новинарству много тога се промијенило да би било боље рећи да више ништа није исто. Писао сам прије рата, у рату и послије...Схватио сам, али касно, да је прва жртва сваког рата истина коју треба прво закопати у тек ископане ровове. Објективност и истина у дану прерастају у пропаганду и лаж, а то је оно исто вријеме када ратници-борци постају само бројеви...
Послије осам година проведених на мјесту директора Центра за информисање и образовање и након 40 година повремених сарадничких послова као новинар сарадник у редакцији Гласа Требиња, Манојло Ћук је одрадио свој последњи радни дан пред пензионисање. Поучен личним искуством, са повременим одласцима и враћањима у редакцију Гласа, често је истицао да је новинарство као опијум: Када се отрујеш једном,... када на том бијелом папиру оставиш писане трагове, а срећан си да те неко чито, тамо се враћаш стално јер ти се чини да си недоречен, да ти увијек нешто фали неисказано, непотпуно; а мало.
Новинарство је пут по коме ходаш до краја живота, као у бескрај, а с кога се лако не силази, биле су његове опаске за ову професију.
За последњих осам година проведених на мјесту директора ове установе, Манојло нам је истакао:
"Поред својих редовних послова који се реализују кроз три редакције: Глас Требиња, Портал Радио Требиња и Радио Требиње, Центар за информисање и образовање је два пута годишње учествовао у припремама и организацији културних догађаја који су везани за име пјесника Јована Дучића те љетне културне садржаје у оквиру требињског културног љета."
"Посебно сам поносан", додаје Манојло, "што сам за ових осам година пустио у рад други студио са опремом за емитовање програма Радио Требиња. Опрема Радио Требиња је била скромна, застарјела. Ту се морало подхитно инвестирати што је и учињено.
Радио ће до јесени прославити 50 година емитовања радио програма.
Данас је наш Радио озбиљан медиј. Нашем радију се вјерује пошто су наши новинари и запослени за 50 година створили значајно повјерење на релацији медиј-слушалац. Успјех је одржати то повјерење и привући нове слушаоце.
У ову кућу ја сам дошао скоро случајно, без неких већих жеља и планова. Тога дана далеке ' 85 нико није био срећнији од мене када сам објавио своју Прву новинску причу у Гласу Требиња. Био сам међу ријетким сарадницима у то вријеме, а данас раде то и објављују сви који знају тридесет слова и имају свој телефонски преплатнички број и приступ интернету...
Свакако, ништа мање нису важне наше двије књиге за које смо били издавачи, а то су: 'Рјечник источнохерцеговачких матичних говора' аутора Неђа Марића и другу књигу сабрану од текстова објављених у Гласу последњих 20 година нашег новинара- сарадника Шћепана Алексића.
Исто тако, важно је напоменути да смо за осам година кадровски освјежили све три редакције за сва три медија. Прије пар година, када смо обиљежили 70. рођендан, читаоцима нашег Гласа Требиња обећали смо да ћемо Глас, за пар година у цјелости пребацити, у дигиталну форму. Створили смо могућност свих заинтересованих да путем интернета претражују садржаје од првог броја до данас. Купили смо скенер, запослили двоје младих људи у овај значајни подухват. Временски ће потрајати овај посао, али резултат је непроцјењив самом чињеницом да ћемо на интернету архивирати 70 година живота нашег града.“
40 ГОДИНА ЕМОТИВНЕ ВЕЗЕ СА ГЛАСОМ ТРЕБИЊА
„Када смо већ код Гласа“, наставиће Манојло, „морам вам признати да сам некако срцем био ближи овом медију. Тамо сам у тој редакцији почео као новинар сарадник прије 40 година, а ево у пензију одлазим као главни и одговорни уредник Гласа, директор ове установе.
Мој први сусрет са новинарством је управо био у Гласу, мада многи и не знају да сам тај посао почео радити са високошколском дипломом наставника српског језика. Мој пут дошколовавања до дипломе дипломираног новинара је био десетак година послије мога почетка бављења новинарством. Тињала је та искра за писану ријеч са промјењивим интензитетом у овом дугом периоду.
Из ове данашње перспективе када сам окончао један четердесетогодишњи радни вијек, евидентно је да ме је за новинарство везала нека чудна магија. Суочавајући се са разним препрекама и околностима удаљавао сам се и поново враћао новинарству за ових 40 година.
Мој новинарски изражај није била никада некаква вијест или сензација, већ репортажа. Тај простор на коме пишем ме чинио срећним зато што сам тим новинарским жанром сликао људе, њихове животе, села и њихове обичаје. Једноставно волио сам да оловком као камером забиљежим тај затечени тренутак у простору у ком пишем.
Моја прича о новинарству не може бити потпуна ако се не дотакнем деведесетих и првих мјесеци проведених у југословенској војсци. Тамо сам као новинар у 'Прес центру II оперативне групе' провео више од пола године.
Када је та ничија војска излапила и када се оформила српска војска неко је из високе локалне политике процијенио да би било боље да на Бобанским брдима зачепим кланац, но да се бавим некаквим мојим истинама. Тако је и било... Мој ратни пут је ишао у Попово поље и Бобанску чету што даље од јавности.
Тако сам на својој кожи потврдио познату чињеницу да се у сваком започетом рату прва у ров закопа истина. Тада сам схватио да људи постају безимени, ратници постану бројеви све док вође рата не зауставе рат. Ако ти се посрећи и останеш жив поново ћеш да добијеш своје име и презиме. Сурова стварност, али је тако...
Моја новинарска истина је била моја катастрофална грешка јер сам прозвао село једног тадашњег високог локалног функционера који је процијенио да је боље да и ја будем 'број а не име'. Од тог момента настаје мој дуги прекид у новинарству гдје ми се више није враћало поучен лошим искуством. Један новински текст ме је одвео потпуно другим професионалним путем. Такве животне путеве некада зовемо судбином када немамо прави одговор. Е, мој повратак новинарству је баш то...“
На питање какве планове има у пензионерским данима, Манојло нам је истакао: „Ја не припадам оној групи пензионера која може највише времена провести играјући шах или домине у Клубу пензионера.
Ја сам зарадио пензију у Требињу, али никада нисам отишао из Величана. Док сам недјељом враћао послије проведеног викенда према Требињу већ сам размишљао шта би ми у наредни петак било приоритетно да урадим ... Прије би се могло рећи да је увијек једна моја половина остајала у селу гдје сам рођен. Наша дјеца која се рађају у граду немају тај осјећај.
Све ово истичем да бих вам мало боље приближио моју везу са селом и породичним имањем гдје планирам да озбиљније покренем започете редове у маслињаку, винограду и пчелињаку. То су били значајни породични послови који никада нису достизали економски максимум ради многих послова и обавеза у Требињу. Ако ме здравље послужи покушаћу да се што боље посветим виноградима које је још отац засадио давних осамдесетих и пчелама које ме изнова допуњују и праве ми задовољство.“
О плановима да још понешто запише у пензионерским данима, Манојло каже:
„Када сам се год удаљавао од писане ријечи нешто ме је као магија вукло назад. Слутим да та веза, као хронична болест, неће нестати.
Моји велики емотивни падови и буђење догађали су се почетком деведесетих у вријеме националних отрежњења на забетонираним јамама. Тај период ме је нахранио породичним емоцијама, пошто сам рођен у кући из које је страдало пет мушких предака, којих се и не желим и не могу ослободити.
Из тих година постоје моји објављени текстови које треба као свједочанство проширити, дописати кроз судбине и казивања мојих преживјелих чланова породице. Била би то моја породична обавеза која ме као усуд: опомиње да све то кроз свједочења спојим у корице једне књиге. Надам се да још имам толико снаге да и то у зрелим годинама завршим“, закључио је Манојло.
.jpg)
