Зоран Максимовић, театролог, водитељ разговора
Гледали смо одличну представу. Ово је био захтјеван посао за редитеља, који је тражио огромну зрелост и дубину глумаца у тумачењу ликова у овом комаду.
Лука Кецман, театролог
Ансамбл из Богатића се представио веома захтјевним текстом великог драмског писца који много тога тражи да се прочита и ишчита те онда постави на сцену. Направили су на почетку добар увод, а то је да су се осврнули на то да је текст био забрањен. Оно што разликује оригинални текст и варијанту аматера из Богатића је да су они експлицитно дали улогу пастору, да је он човјек који приступа свјесно закулисним радњама. Оно што ми је недостајало је моменат када се он окреће, јер је он у првом чину и даље човјек који покушава да приступи са моралних норми и онда се у једном тренутку мијења. Тај тренутак је, можда, могао бити мало одређенији. Друга ствар која би била добра да се поведе рачуна, када се игра Ибзен - мора се имати у виду да је скандинавска драматургија донијела у композицију драме нови елемент, након увода и кулминације не иде расплет него дискусија. Њоме се задржава постигнута кулминација и текст мора да се мисли. Аматери из Богатића требало је на то да обрате пажњу, јер се реплика на реплику ређала рано и стиче се утисак да глумци желе да се растерете текста, ту треба мало да се стане. Тај процес мора да се види у сваком од ликова. Мислим да су се врло лијепо понијели у свим улогама, да је добра подјела ликова. Такође, када се оголи сцена и глумцима оставе двије фотеље, онда глумац стоји или сједи, а увијек се поставља питање шта лик ради док говори овај текст. Сваком глумцу је веома важно да зна шта у том тренутку ради. Ако још мало поразмисле о овоме, представа ће добити још више на специфичној тежини оне драме коју би требало да гледамо, кад је Ибзен у питању. Ово је изразито грађанска драма и припада породицама таквим какве су, све остало је учитавање, а учитавања нису дјелотворна у позоришту.
Драган Копривица, редитељ
У питању је јак драмски ансамбл, присуствовали смо аутентичном позоришном чину. Глумцима честитам на наученом тексту, ниједан није “закочио” од краја до почетка. Посебан је изазов био што ова драма припада литерарном театру или доминацији текста, па сви редитељи имају муке. Како је представа текла, све се више видјела редитељска рука и по мени је била одлична режија на крају, уз јаку глуму. Врхунац је био у четвртој четвртини, крај је био онакав какав је требао да буде, синтеза јаке глуме, режије и осталих елемента, а то је гледаоцу било духовно и позоришно прочишћење. Добро је што је и у том смислу представа имала узлазну линију и мислим да су у потпуности успјели. Глумци су били идеално чујни, није било гутања слогова, били су као глумци који су завршили академије, видјели смо културу говора на сцени. Ово је био спектар различитих поетика у коју су се аматери из Богатића уградили на један лијеп начин. Веома ми је драго што сам видио ово остварење.
Милован Здравковић, театролог
Честитам на једној дивној представи, класици. Ово остварење припада литерарном театру, а иако је била реплика на реплику, глумци су феноменалном дикцијом толико јасно пренијели емоцију публици. Осјетила се енергија и прелазак рампе, а онда је услиједио искрен аплауз публике. Радујем се што постоји овакав театар!
Анета Томашевић, глумица
Аутор текста је сјеверњак и емоција је дубоко сакривена. Ансамбл из Богатића је то сјајно одиграо, без сувишних излива бијеса, патње, патетике... Држали су емоцију у себи са лијепим паузама и односима и то се видјело од почетка до краја. Сви су били сјајни, уз одличну дикцију, а највише ме фасцинирало што се остварило оно да је најбоља режија она која се не види. Избор музике је, такође, био сјајан.
Иван Томашевић, глумац
Честитао би им прво на храбрости да донесу овај текст на сцену. Честитао бих и осталим ансамблима јер данас је почети рад на некој престави - храброст, да не кажем авантура. Драго ми је што се ансамбл у Богатићу проширује и што имамо глумце који настављају пут својих очева. Веома ми је драго је што су урадили једну одличну представу.
