Александар Саша Волић, водитељ разговора
“Хасанагиница” је настала као драмска обрада истоимене српске народне пјесме. Академик Љубомир Симовић је за ову драму 1975. године добио Стеријину награду за најбољи текст.
Трагични неспоразум између мужа и жене, који завршава женином смрћу, након што бива протјерана из дома и отргнута од свог дјетета, заокупља пажњу и великих свјетких писаца као што су Гете, Пушкин, Мицкијевић и Скот.
Осавремењивање језика, простора, ликова и мотивације представља основ са којим је Симовић извршио транспозицију народне пјесме у драму. Његов текст почиње као драма о Хасанаги, развија се као драма о Хасанагиници и завршава се као њихова заједничка драма.
Знамо да се модерна драма може начинити од неког грчког мита, може, очигледно, настати и од народне пјесме.
Хасанага није Отело, нити је Хасанагиница Хеда Габлер. Шта онда ваља учинити? Симовић се ослонио на ријечи, што му, као пјеснику, није било тешко. Његове личности лебде на облацима ријечи. И када се уплашимо да ће се срушити на земљу, он им пронађе нови смисао, нове ријечи.
У својој драми, Симовић је доводио у јукста позицију хумор и трагику, поетски језик и колоквијални говор, мит и савременост, да би показао да је човјек и кад је моћан и кад је у невољи, подједнако трошан, гротескан, апсурдан.
Милован Здравковић, театролог
Они су подигли љествицу емоција на овогодишњем Фестивалу фестивала. Били су заиста феноменални и испратили све оно што је је велики Љубомир Симовић дао у задатак. Редитељ Милош Јагодић је успио све добро да одради. Музика је била „примјењена“, пратила је емоцију коју глумци доносе на сцену. Сценографија и костими су феноменални, ефекти и све остало. Заиста су се потрудили. Подјела је одлична. Хвала им и желим да иду напријед!
Драган Копривица, редитељ
Позориште из Црвенке ове године је блистало на свој начин, а аматери из Петровца на Млави на свој начин. Доказали су да овај Фестивал нема везе са аматеризмом, као професионални ансамбл аматери из Петровца на Млави су дошли у Требиње. Нису испоштовали да се реплике чују, без обзира гдје гледалац сједи, и на балкону. Дешава се и оно, чак почетничко, да гутају посљедње слогове ријечи. Кад су већ тако бриљантни, кад је то један ватромет талената, не би требалo то da дозвољавe. Груба техничка грешка је да као гледалац хоћу да доживим илузију, ако то се не доживи - нема ништа, а гледалац види да са стране завјесе стоји машина за издуваваање дима и види како дува, што одмах руши представу. То не смије видјети гледалац, јер руши илузију коју су имали у представи. Милица Стојадиновић, у улози Хасанагинице је публику увукла у лик који је глумила, и вјероватно је у сјајном ансамблу најбољи глумац у представи. Може редитељ правити стилизације кроз представу, али ако идемо у аутентичност костимографије, која је бриљантна, зашто онда жене не носе ништа на глави? Ако говоримо о етносу, Хасанагица има изрез на хаљини на грудима, има и дио скидања, и питање је колико је то у духу атмосфере и саме драме. Може се то стилизовати, али је искорак који треба добро правдати зашто се морало тако радити. „Хасанагиница“ није трагикомедија, мјешани жанр, а аматери из Петровца на Млави су на неким мјестима урадили неколико бриљатних комичних иступа, али су штету направили атмосфери трагедије и нарушили жанр. Мислим да је то „излет“ који треба мало пригушити, публика се смијала и по мени је нечисти дио жанра. Општи утисак је да је вечерас била моћна представа у сваком погледу од глуме, сценографије, костимографије, уз ове мале замјерке које су ми мало засметале, до свјетлосних ефеката. Имао сам срећу да ми се оствари она подјела на интересантне и досадне представе. Аматере из Петровца на Млави нисам могао ниједну секунду да не пратим и да доживим умјетнички угођај.
Милена Павловић, глумица и редитељ
Представа је фантастична, жанровски чиста, свака част!
Зоран Радуловић, глумац из Црвенке
Хвала свима који су дошли на овај највећи фестивал драмских аматера. Ово је био други пут да гледам „Хасанагиницу“. Видјели смо једну, заиста умивену представу, умивену добрим костимом и сценографијом, потпомогнуту добром оргиналном музиком и надахнутом игром ансамбла. Извођење Хасанагице у Требињу има посебну симболику, изведено у овом лијепом граду, гдје и даље тече Требишњица. Ансамб је урадио диван посао, редитељ је поставио велики изазов на који су глумци одговорили. Црвеначко и петровачко позориште су два пријатељска позоришта.
Лука Кецман, театролог
Љубомир Симовић је оставио три драме и један сценарио. У те три драме се бави једним чудом, слободом и умјетношћу, те мраком у „Хасанагиници“. Тај мрак се чита кроз четири монолога, а ви сте имали један монолог и питање је зашто се редитељ лишио тих монолога. Мрак је генеративан јер из њега проистиче највећи дио оно што постаје предметом неспоразума. Поред лишавања мрака, лишили су се и дијелова који су текст чинили лакшим за гледање и доживљај, као и монолога који сваки глумац сања да изговара, а то је монолог о женама. Кроз тај монолог, Симовић диже споменик женама, никако им се не руга. Од десеторо ликова имали сте седам, али то се претјерано није видјело. Жао ми је што је нестала цијела сцена, та мука коју носи бег Пинторовић, коју исказује у врту, говорећи о том мраку и о Хасанаги, гдје се дефинитно сазнаје зашто је удао сестру за Хасанагу, а не имотског кадију. У представи се није видио први пољубац, који је можда најважнији, јер је задржан на челу Хасанагинице, пошто по први пут не склања главу кад хоће да је пољуби. То је отишло у трећи план. Штриховање текста је, по мени, било превелико, односно изгубило се оно што је било оправдање за оно што се десило. Одличан је био одабир глумаца, нема ниједнога да му публика није вјеровала у овако захтјевном тексту. У ниједном тренутку глумци нису искочили из свог задатка и то их квалификује као врло озбиљне на сцени. Музика је у овој представи, поред добре игре, веома важна. Мислим да су показали јако добро скраћену верзију „Хасанагинице“. То што у њој постоји топло-хладно, је Симовићева жеља, кога треба поштовати, јер је знао шта пише и зашто тако треба да се напише.У епској пјесми је четоворо, а на сцени једно дијете у коме је кондезована сва љубав, нема потребе за више и то је Симовић разријешио феноменално.
