Зоран Максимовић, театролог, водитељ разговора
Имали смо фестивалску премијеру. Цијело вријеме, и када су биле промјене и мрак на сцени, видио сам онај сат на минут до дванаест. Поставили су питање да ли данас постоји начин, сценски чин или умјетнички поступак који би пробудио мисао разумијевања код мајстора свих кројева колективизма. О томе се мора говорити, играти, јер капут није тијесан ако га тако не скројимо.
Драган Копривица, редитељ
Аматери из Требиња су били храбри да се прихвате жестоког изазова, адаптације по више основа и то увијек доноси дражи изненађења, очекивање, љепоту експеримента, али и велики ризик. Било ми је интересантно како су везали Пушкинову причу „Моцарт и Салијери“ са Питером Шефером и „Амадеусом“, који исту тему обрађује и имају синергију, а након тога се прихватили сјајне Музе Павлове и „Идиота“, о изгубљености човјека у лавиринтима закона из кога не може никад да се извуче. Они су то покушали спојити у једну цјелину, и колико се могло - спајали су. Не могу да кажем да ми је дјеловало стопроценто увјерљиво, јер је такво мијешање опасно, али су то носили кроз представу, што је добро дјеловало. Онда су се дохватили и Мајкла Фрејна и представе „Иза кулиса“, па су играли играње, показивали како тече драмска проба, тако да је било више драмских ефеката, упоришних тачака и мислим да су постигли драмски угођај код публике. Остало је отворено питање да ли је успјело до краја то миксање неколико разних елемената, али су се жестоко борили и глума је била одлична. Храбро с су направили експеримент, а публика нека закључује по своме. Основна порука је порука бунта. Мени је Ана Миладиновић била право освјежење. Честитам ансамблу из Требиња!
Лука Кецман, театролог
Ана Миладиновић је, заиста, један умјетничи добитак и може да понуди још више од онога што је играла у овој представи. Када се праве представе које су са тезом или идејом и када се одлучи да се узму одређени елементи који су препознатљиви, видљиви, коју су знак, неопходно је направити јаку драматуршку везу између тих елемената. Негдје је недостајало да се прича „Идиота“ и оног што се дешава у позоришту до краја „скопча“, да публика види да главни јунак умре на сцени вративши се од идиоткиње и да ту страда глумац. Онда би прича са почетка апсолутно имала смисла. Он умире у канцеларији. Бирократија је свијет за себе, ње је било, има је и биће и то у неограниченим количинама, које ће да преобликују сваку власт и уређење. У једночинки која је комедија апсурда то је врло лијепо одиграно, само сматрам да је тај човјек, глумац стицајем околости, тај проблем који има унио у процес и ту се сукобљава са свим монолозима које има из представе која се спрема. То је примједба када је у питању та драматуршка веза. С друге стране, има мала замка, комад је назван „Капут није тијесан“, то сам тумачио као критику неозбиљног глумца који је дозволио себи да се опусти. Данас имамо глумце који не могу да играју гомилу ликова јер су се приватно преобразили у нешто што глумац не би требао да буде и означили су себе неким карактеристикама и у свим улогама су исти. Та теза се мало клима, а остало је потпуно функционисало како би требало да функционише. Потенцијална прича Салијера и Моцарта, прича о два генија, само што је један мало већи од другог, то је спроведено до краја и врло лијепо урађено. Владимир Самарџић је био сјајан у монологу и показао да је израстао у озбиљног глумца. Представа је озбиљна и није комедија, како су у почетку мислили да ће да буде. Један приједлог за крај, ако може некако другачије да се ријеши промјена сцена, јер се изгуби моменат осјећања из претходне сцене, пошто публика има довољно времена да се „охлади“. У представи су сва четири актера врло уједначена у глумачкој игри, што јако радује.
Иван Томашевић, глумац
Након што сам погледао представу ансамбла из Куле, питао сам се да ли је то била жеља за неким експериментом, такав текст и захтјеве поставити пред аматерско позориште, било ми је чудно. Обрадовао сам се јер је успио, али само на том нивоу оправданости постављања тешких задатака пред аматерска позоришта, оних са којима би се и професионално позориште доста помучило. Овај експеримент од вечерас је подразумијевао употребу доста опаснијих елемената, али, чини ми се, у доста контролисанијем стању. Наравно, експеримент у умјетности је потребан. Ово остварење требињских аматера, као резултат екперимента, је судар два свијета који се не разумију или то не желе, стање у коме и данас живимо. Желим да похвалим пажњу редитеља на те минијатурне сегменте, сат који удара, опомиње, зове, преклиње да се нешто промијени, да се два космоса приближе и да разумију један другог, да раде један за другога. Непомјерање казаљке сам схватио као велику опомену. Један је микрокосмос у коме су глумци који покушавају да ураде представу, у којој глумац настоји да достигне максимум, а његов стомак је, можда, посљедица онога што доживљава у другом свијету, а можда је такав јер је свјестан да поред свих хтијења и талента неће моћи постићи максимум. То не постиже не зато што није способан него због околности у његовом микросвијету и општег стања у макросвијету. Мене је ово вечерас доста „ударило“ и честитам позоришту из Требиња и сјајној публици која показује да Требиње заслужује овакво позориште.
Анета Томашевић, глумица
Дирнула ме представа, јер сам схватила да је глумачки свијет Моцарт, а овај други свијет који провјерава да ли смо идиоти, можда, наш Салијери. Честитам цијелом ансамблу, редитељу и свим глумцима. Издвајам Ану која је млада и полетна и мислим да може више и боље, иако је и ово било одлично. Морам поменути и изванредну музику Вука Миливојевића, која је оставила снажан утисак. Сваки пут ме овај Фестивал увјерава да више не постоји разлика између аматера и професионалаца.
Петрица Дучић, гледалац
Ова представа има поруку, а без поруке нема представе. Честитам!
