Жељко Хубач, водитељ разговора

Ово је један од старијих комада Љубомира Ђурковића, обрачун аутора са митоманијoм. Са неколико кратких и јасних индикација на почетку, он позиционира једно друштво за које сви кажу да не постоји у том тренутку, а у ствари је друштво које нас окружује. Њега  обиљежавају разорене породице, опхрване чудним односом према традицији, историји која се пише, а не постоји, као и према истини. Пуна су уста љубави, а ње, у ствари, нема. У љубавној, најпарадигматичнијој сцени у комаду, одмах након љубави је свађа. Неки ђаво живи у нама, смијемо се с њим, а нико од нас да га се отргне. Драмски текст има реплике које се глумцима лијепе за уста и тешко је нешто озбиљније штриховати, пошто су ликови животни, а сукоби непрестани. Оно што је редитељ урадио су јасне паузе које дају тренутке времена за перцепцију свега тога. Оне су у ствари паузе неког жала, грча, у којима не ради мозак, него его и емоција, све што нас гура у неку провалију из које не можемо да изађемо. Ова врста позоришта тражи промишљену режију и добре глумце. Најважнија ствар у представи је што су драмске паузе и ликови јасно донесени на сцени без непотребне патететике. Редитељ Слободан Маруновић на крају нас извлачи из неког реализма и убацује у симболизам. Приступ редитеља је у дослуху са текстом који је дописан у поступку.

Слободан Маруновић, редитељ представе

Текст сам режирао прије 25 година под називом „Монгенегро дрим“. Овај текст је слојевит, вишезначан и трпи вријеме. Писац породичне историје постоји у свим балканским државама, то је мит у коме живимо, који се одражава на појединца, породицу, друштво и никако да га одагнамо. Он нас стално враћа натраг и у прошлост. Текст ми се учинио поново актуелан након балканске драме, која нам се десила. То је био основни мотив да радим ову представу, прије свега, у реалистичком маниру, да публика у улогама које су изнијели глумци препозна себе, своје комшије.

Весна Ђурић, глумица

Лик ми је био изазов у сваком  смислу, напорно сам радила, тражила инспирацију у окружењу. Имала сам прилику да упознам жену која пати, а која је стуб породице. Било је изазов радити са режисером и овим ансамблом  и мислим да живот ове представе тек почиње.

Жељко Милошевић, глумац и асистент режије

Ово је прича „гдје дјеци трну зуби од прошлости родитеља“. Ми се не ослобађамо тих норматива који су апсурдни, али их чувамо за себе. Увијек се питам зашто их преносимо са кољена на кољено, то је нека зла коб. Инспирацију није био проблем црпити, а од нас је зависило како ћемо направити комад и односе између нас. Мислим да је препозната метафора са свим оним што нам се дешавало 90-тих година на овим просторима.

Дарко Куртовић, глумац

Лика кога тумачим виђам свугдје око себе. Вјерујем да сви знају бар два до три таква лика у окружењу или породици. У ствари, то смо ми.

Игор Сврдлин, глумац

Што се тиче мог лика, стицајем околности, али на моје задовољство, добио сам врло захтјевну, али захвалну улогу. Лик  кога глумим сам радио из више етапа. У некој симболици и метафори лика открио сам да је велики број нас, у ствари,  такав лик, не физички хендикепиран али убијен на неки други начин.

Милован Здравковић, театролог

Редитељ представе је потврдио моју тезу да социјална драма не мора да буде мрачна, него да има дах свјетлости. У представи су носиоци свјетлости жене. Млада дама на крају уноси симбол живота. Честитам редитељу и глумцима који су успјели да га разумију и то изнесу на сцени.

Драган Копривица, редитељ

Овогодишњи Фестивал фестивал био је смотра упозорења и опомена у друштву и мрачних тонова. Радује ме што су се и у требињском ансамблу појавили „неки нови клинци“. Глумица Мирјана Бокун је била одлична, иако се по први пут појавила на сцени. У овом пројекту се види да је комад режирао глумац,  који је увијек спреман да води рачуна о глумцу као фактору представе и не стартује стопроцентно као редитељ. Представа је веома добра  и наишла је на сјајан одзив публике. Хипернатуралистички је дјеловало цурење пљувачке са лика овог јунака и мислим да је то био вишак који је наштетило визуализацији лика и то је требало избјећи. Није ми се свидјело ни како дјечак, који тек стартује у живот, показује реакцију средњим екстремитетом у сцени, али то су појединости.  Лик мајке је био ослонац цијеле представе. Комад је урађен врло озбиљно.

Горан Булајић, редитељ

Вечерас је на дјелу било конкретно, ангажовано, катарзично и поштено позориште. Мислим да је ансамбл причу прихватио емотивно, самосвојно, на завидном занатском нивоу. Агон је међу нама и у нама и он је, нажалост, вјечан. То ова прича убједљиво доказује. Показали су да, ипак, истинског позоришта нема без емоција. Ова представа је вечерас донијела тај агон и честитам им.

Жељко Хубач, водитељ разговора о дометима Фестивала фестивала

Фестивал фестивала је био један од оних који има велику несагласност у нивоу квалитета представа. Између представа постоји прилична артифицијелна несагласност, а разлог је што је ово Фестивал фестивала, односно други фестивали селектују представе. Ипак, велики број младих људи и друштвено ангажовани театар улива наду да аматерско позориште има одређену перспективу, наравно тамо гдје има више аматерских позоришта и то буја боље. Фестивал фестивала је неоходан аматеризму и важан је репер сусретања. Видјели смо најмање три изузетно добро представе и то је оно што ме радује, као и што Требиње његује своје драмске аматере.