Зоран Максимовић, театролог, водитељ разговора
Ово је поетска ангажована и визуелно веома упечатљива представа која се бави унутрашњим борбама појединца, тишинама које носимо у себи и друштвеним околности које гуше глас младог, а понекад и малог човјека. Визуелно је веома моћна поема, која комбинује савремени плес, експериментални звук, ангажовани театар, физички театар. Осјетила се снажна емоција и упечатљив ритам.
Драган Копривица, редитељ
Жири публике је, заиста, био у проблему пошто су двије даме блистале у својим репликама. Посебна вриједност Фестивала фестивала је богатство различитости, од искусних позоришта до љепоте и поетике младости. Оно што ми се посебно свидјело је то што су аматери из Бањалуке другачији од свих досад на Фестивалу фестивала и показали су скуп различитих позоришних поетика. Опасност од превласти литерарног театра на почетку су дивно рјешили невербалним театром, и мислио сам да ће до краја ићи тако, а онда слиједи двоплана игра двије даме, које су врло лежерно прескакале из лика у лик и то је сјајно функционисало. Један од најљепших редитељских потеза је да је ударањем камењем од под, умјесто ријечи, изражен револт људи различитих вјера. То је било врхунски и то је тај најновији и најмодернији театар, што ме посебно импресионирало. Дао бих аматерима из Бањалуке приједлог и поставио питање, када је овако добра представа, да ли би се смјело ући у ризик да кроз остварење прођу и ликови попут Ромеа и Јулије, лијепе Фатме, а као трећи пролазак да буду трагични сарајевски Ромео и Јулија, који су 1993. године убијени јер су се вољели, а били различите вјере. Да само прођу и кажу: “И ми смо као и ви.“ Можда да размислите о томе, можда је то сувишно, али се чини да би се тако могле повезати трагичне судбине.
Лука Кецман, театролог, селектор за БиХ
Мој задатак је био да на основу одгледаних представа, које су се пријавиле за овај Фестивал из Федрације Бих и РС, одаберем представу која у себи садржи елементе који заслужују да се награде. Одлучио сам да је то ова представа, када сам гледао премијерно извођење овог остварења и видио да је неко успио да исприча причу о љубави између Алексе и Анке, а да проговара из угла Анке и то не једне. Анка је имала велику дилему да се одлучи између вјере, насљеђа и традиције и потпуне љубави којој се предала, а од које су страдали и он и она. Алекса Шантић је у овој причи, који су исписали Шима Мајић Јосиповић и Новица Богдановић, онолико присутан колико је неопходно да кроз своје стихове потврди оно о чему се прича. Представа је драматуршки потпуно уклопљена и тачно направљена. Три су лица времена, али они нису само то, они су двије вјере и три конфесије, који ће све што је мирише на лијепо да униште, јер љепота, из неког разлога, не може да станује, да се припитоми, не само у Мостару, него гдје год да се појави. Тај сегмент у представи је био врло изненађујући, јер је испричан врло суптилно, њежно, некада кроз текст, а некад кроз игру и покрет. Боје марама у представи прецизно одражавају ликове, тренутак, емоцију. Оно што ме посебно обрадовало је што је публика од почетка до краја била присутна и са огромном пажњом гледала и слушала. Вођено је рачуна о сваком елементу, честитам и за дизајн свјетла. Желио сам да послије много времена имамо представу која припада жанру поетског театра и да осјетимо искрену емоцију са сцене, која нам се не показује него исказује. Када се тако нешто деси, онда послије такве представе најчешће остаје тишина, свако оде са својим емоцијама кући и размишља о томе да би у себи требало да пронађемо оно мало душе, које више немамо, и постанемо људи. То су ствари које савршено фукнционишу у овом остварењу. Како смо постали јако груби, то често не знамо да препознамо, умјесто да захвалимо што је пробуђено оно мало душе у нама и испричана чиста емоција. Заиста, послије дуго времена имали смо један други приступ у позоришту. Мислим да ће ДИС ТЕАТАР остати уписан златним словима у историји позоришта РС.
