Александар Волић, водитељ разговора
Драма савременог руског аутора Николаја Владимировича Кољаде говори о транзицијским недаћама посткомунистичке Русије. Он је један од најплоднијих и најцјењенијих руских драматичара, чији се комади играју по цијелом свијету.
“Полонеза Огинског“ поставља темељ читавог Кољадиног умјетничког свијета, она представља „оружје борбе“ против апсурда новог живота.
То је, заправо, својеврсна верзија „Трамваја званог жеља“ Тенеси Вилијамса.
Прича „Полонезе“ истражује тематске кругове носталгије, повратка из туђине у домовину, губитка идентитета, љубави, распада породице, бола, самоће и свијета илузија.
Ансамбл Позоришта “Стеван Сремац” из Црвенке донио је на сцену тежак и захтјеван текст. Даровита редитељка Милена Павловић је направила адекватну глумачку подјелу и зналачки водила драмски конфликт. Глумце из Црвенке, које познајемо са многих фестивала, не препознајемо у овом комаду јер су одмакли корак више у креирању ликова, што говори о значајном редитељском ангажману и интелигентној инсценцији Кољадиног вишеслојног текста. Миленино педагошко искуство помогло је да се прецизно артикулишу драмске ситуације комада.
Лука Кецман, театролог
Фасцинантно ми је да су глумци из Црвенке, Зоран и Цвијета, прије 20 година дошли на позоришне радионице у Требиње и сада имају исти тај жар, сјај у очима и жељу за знањем. То је, заиста, један фантастичан однос према позоришту и глуми. Кољада је у свијет драматургије донио обичног човјека који увијек у његовим комадима негдје испливава. И у овом комаду је пристна та прича. А-мол, по својој карактеристици, нема ни повисилицу ни снизилицу, он је уједначен. Кад се послуша „Полонеза“, без обзира је ли клавирско или симфонијско извођење, види се феноменална смиреност, коју су аматери из Црвенке, намјерно или случајно, потпуно спровели у представи. Поступак који је, претпостављам, заслуга редитеља је да су снаге једнако распоређене, нема главног глумца, пет глумаца игра потпуно равноправно. Мислим да је јако добро што је из обимног текста, који је био пред њима, извучено нешто да ниједан од глумаца не буде преоптерећен, јер је то већ праг вјероватног проблема који би имали. Очекивао сам од свих актера да видим изузетне глумачке резултате, што су и показали у потпуно другачијим варијантама, које до сада нисмо видјели. Вјероватно је редитељка имала намјеру да потпуно све смири, а онда направи инверзију. Урађено је врло лијепо и паметно, и тиме је оправдано све што се дешавало на сцени. Све до пред крај, представа се гледала без даха, а онда се проломио аплауз. Прве двије „ставке“ су остале без аплауза, јер су за публику биле изненађујуће. То се надокнадило пред крај представе и чуо се на првом затамњењу аплауз, као да је крај представе, зато нека размисле да ли им треба. Честитам им, заслужили су прво мјесто на смотри у Србији, а у Требиње су дошли да својим учешћем подигну квалитет Фестивала фестивала.
Милован Здравковић, театролог
Позориште без емоције није позориште, а у мени је ово изазвало емоцију. У овом комаду видио сам много тога што је у руској литератури, што је очекивано, а аматери из Црвенке су то испоштовали. Похвалио бих редитељску посљедњу сцену, јер како рече Бора Станковић: „Крај много казује!“. Ту сам видио поруку „Ево човјека!“, хуманост која је толико емотивна и снажна, да, заиста, нема шта да се каже. Емоција ме и даље држи. То сам и очекивао од ансамбла Позоришта “Стеван Сремац” из Црвенке. Хвала им пуно!
Данијела Поповић, глумица
Радња представе је комплексна и допада ми се рјешење позоришта из Црвенке, да је, у ствари, крај на почетку, као иницијални моменат. Похвалила бих глумце колико су занимљиви и са колико су пажње и посвећености изнијели сваки свој карактер. Сви имају неко своје „лудило“ и боре се за неки бољи моменат, али је невјероватно како су кроз борбу задржали индентитет и нису од тога одустали. На крају су постали бољи људи, јер су успјели да преживе и изаберу неки бољи моменат за себе. Честитам, супер су!
Драган Копривица, редитељ
Овогодишњи Фестивал фестивала на самом почетку показује велико богатсво различитости. Људе из позоришта „Стеван Сремац“, које догодине слави 80 година постојања, не сматрам уопште аматерима, они су професионалци, а најтрофејнији су ансамбл у историји Фестивала фестивала у Требињу. И вечерас су показали да код њих нема пада. У овом остварењу редитељка је имала слатке муке да се спаси од литерарног театра, јер је толика доминација текста. Присуствовали смо једном аутентичном позоришном чину и видио сам на који је начин претварала минус од литерарног театра у оно што се зове позоришни чин. На хиљаду и један начин је ансамбл из Црвенке показао да је позоришна представа нешто што настаје на синергији текста, режије и глуме, иначе је нема. Видио сам намјеру редитеља да се бори са писцем у корист позоришног чина, а не да буде случајни пролазник , а глумци рецитатори у позоришном остварењу. По мени је остварено „трио јединство“, онако како треба. Нигдје није било онога да се редитељ трпа испред свих, а глумци и текст су споредни. Лијепо су избалансирани сви домети, а сваком актеру је дата шанса да покаже ко је. Колико је ова представа богата, показују и оцјене сцена. Мени је најбоља прва сцена, са два лика ми је бриљантна сцена алтернативног и обичног театра, која ми се посебно свидјела. Када би анализирали све сцене, има још много добрих ствари. Редитељка је распоредила сценска збивања и на најбољи начин проширила сцену, па је публика видјела боље неки живот, који глумци играју по дубини, што је веома потребно. Кроз представу је постављен велики број сцена без текста, које су биле у лијепој синергији са текстом, надграђена је представа нијемим сценама које су, такође, у функцији текста. Глумци нису дозвољавали да представа пада и свака им част како су успјели. Ово је показало и њихову велику посвећеност и рад. Нека им је срећно!
Слободан Вујовић, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Изненађен сам што ме вечерас аматери из Црвенке нису изненадили тиме да ће на овом Фестивалу бити мало лошији него предходни пут. Честитам им на томе. Сваки пут када наступају у Требињу, мислимо да је то врхунац, а сљедећег пута очекујемо да ће бити бар толико квалитетни, а они буду још квалитетнији. Одушевила ме прва сцена и, посебно, посљедња сцена. У комаду се нижу сцена за сценом и у свакој долази до одређене кулминације, па у публици постоји сумња да ли ће она да се настави и надограђује до краја. Кољада воли своје ликове, али вечерас се видјело да и глумци воле своје улоге. Захваљујући редитељу, нису претјерали у љубави према ликовима које глуме, што је сјајан редитељски захват. Одређени монолози и дијалози доведени су до праве мјере, јер уколико би се даље наставили - све би покварили. То је велики редитељски захват. Хвала им пуно!
