Александар Саша Волић, водитељ разговора
“Сироти мали хрчки” је југословенска телевизијска комедија из 1973. године, у режији Владимира Момчиловића, по сценарију Гордана Михића. Године 2003. је снимљен филм, под истим насловом.
“Сироти мали хрчки 2010”, у режији Слободана Шијана, ангажује глумце Пепија Лаковића, Слободана Перовића и Бору Тодоровића. Филмски сценарио претворен је у позоришни текст, у којем се два ситна службеника државног Министарства досађују у канцеларији, измишљајући небулозне приче, да би прекратили вријеме. Њихова нетрпљевост и лични сукоб доводе до пада Владе.
Гордан Михић је писао током читавог живота, до своје 29. године већ је имао 10 играних филмова и три тв серије. Мало који свјетски сценариста може да се похвали разноврсношћу жанровских рукописа какав је Михићев опус. По његовим сценаријима, Емир Кустурица је снимио филмове “Дом за вјешање” и “Црна мачка, бели мачор”.
Џими Барка, Паја и Јаре, Жута, Попај… и данас, пола вијека од свог настанка, плијене животом и аутентичношћу.
Црни талас био је значајан за развој богате Михићеве каријере, као филмског сценаристе који ће, након Жике Павловића, Гордана Паскаљевића и Емира Кустурице, ући у све филмске антологије.
Његова препознатљивост су ликови – усамљени људи на ободима великог града, људи ван система и против њега, али бунтовни и увјерени у своје снове да донкихотовски дижу глас побуне.
Иван Томашевић, првак Шабачког позоришта
Мислим да је редитељ Жељко Милошевић користећи златно правило „мање је више“ у драматуршким интервенцијама урадио толико да појача утисак, а да не пређе у баналност. У сценографији ништа није било сувишно, а ништа нисам примјетио да недостаје, опет је то правило дошло до изражаја. Костим је био савршен, глумци су користили средства таман онолико колико је потребно, опет у складу са правилом „мање је више“. У умјетности је најтеже једноставношћу постићи максималне резултате, што је, мислим, Жељко Милошевић као редитељ постигао. Мислим да је требињско остварење у сваком елементу достигло максимум, од технике, изванредних глумаца, па до режије.
Драган Копривица, редитељ
Преставе на овом Фестивалу се играју на високом нивоу, као што је била и „Сироти мали хрчки“, а сва позоришта су особена на свој начин, гледамо представе које остављају утисак. Требињски аматери су људи са великим искуством, а представа је показала да је редитељ погодио оно што публици треба – смијех. Смијеха смо имали највише, публика је са задовољством реаговала на многе сцене и то је била љепота ове представе. Свака прича од почетка до врхунца радње имала је спиралу указивања апсурда бирократизоване свијести, и то су ови људи на сцени успјели да докажу. Дупле улоге ништа нису сметале, али, можда, могу да засметају обичном гледаоцу да упита „што је овај исти, сад ово, сад оно“. То је био један приступ да се покаже да су на свим нивоима, у ствари, исти људи и то има добро оправдање. Мени то не смета, али ширем аудиторијуму може засметати. Синергија је постојала сво вријеме на сцени. Изненађење ми је био Владимир Самарџић, а најбољи дио представе је његов долазак и одлазак начелника код министра. Ради се о одличној драми, коју требињски аматери могу да играју гдје год хоће да се не постиде, ни они ни град Требиње.
Федор Попов, редитељ
У Требињу сам послије много година и овдје је путујући празник. Имао сам утисак, иако је обичан радни дан, да је значајан празник. Што се тиче анализа позоришних остварења, то ми је у животу био најнепријатнији тренутак да слушам како ми „черече“ представу и кад ме хвале. Ако се то пажљиво не ради, ту долази до убиства аматерског позоришта. Сви глумци воле да се похвале и да су било какву брљотину урадили. То је у аматеризму вјетар у леђа и углавном се ништа послије тих критика не поправи. Мислим да је најбоље да се пред глумцима не изведе тај карамбол, него да се позове режисер у страну и посавјетује. Одлучио сам се да погледам Фестивал овог нивоа, да видим гдје сам ја у свему томе. Вечерас смо гледали јако добру представу, која је добро вођена, а о глумачким громадама да и не говорим. Задивљен сам одзивом публике, јер је дивно кад публика „нахрли“ у позориште. Свима честитам, и публици!
Дарко Граховац, редитељ
Немам никаквих примједби на остварење требињских аматера, од дочаравања атмосфере, темпа игре, јасно издиференцираних ликова, одлично употријебљених ефеката, музике, међуигре, која је сјајно рјешење. Смијех публике је смијех са горчином јер препознајемо садашњи тренутак. То је оно што Михићеву драму чини класиком. Било је право уживање гледати ову представу Градског позоришта Требиње.
Милован Здравковић, театролог
„Сироти мали хрчки“ су, заиста, један бисер требињских аматера и још један нови изазов. Похвалио бих музику и треба подржати тог младог аутора за фантастичну музику која је пратила радњу. Шта рећи глумцима који су, такође, били врхунски и савремени? Храбро напријед!
Лука Кецман, театролог
Разговори послије представе су увијек били дјелотворни, и критика је као упутство које не мора да се примјени. Причамо о савременизацији, а Гордан Михић прича увијек савремену причу о бирократији, слиједећи рукописе Нушића. О малим људима који су спремни да промијене систем, а да ми не знамо како је до тога дошло, јер у бирократији постоји ланац у којем се нешто не објашњава него прихвата тако како јесте. Михићева прича довољно комуницира са временом од када је настала. Апсурдни моменат у представи је спроведен од почетка до краја. Има један тренутак, који морам да нагласим, када се престаје с тим, то је поглед између министра и начелника. у том тренутку се комедија апсурда претвара у драму. Тај поглед је окренуо цијелу причу, долази свјесно до успоравања ритма, јер тада почиње драма апсурда, којој ће се такође публика насмијати. То је добро, јер да је до краја остао апсурд, имали бисмо неке баналне моменте. Жељко је дао довољно простора глумцима који су итекако били достојни задатака. Изненадио ме Владимир Самарџић, потпуно је био увјерљив у својој улози. Бојан Нинковић је своју улогу добро изнио, у контексту бесмисла оних који преносе нечије мишљење. Дарко Куртовић је Данило Бата Стојковић требињског позоришта, то је коментар које сам чуо послије представе од озбиљног човјека, вјероватно, реферишући се на Даркову глуму. Додао бих да је он заиста врста ослонца и стуба у представи, али и у позоришту. Волио бих да сљедеће године, умјесто четворице - ансамбл има четрнаест глумаца, који ће једнако добро играти, као и ови вечерас на сцени, зрело и одмјерено.
Зоран Максимовић, театролог, Матица српска Нови Сад
Честитам глумцима и редитељу на веома успјешној представи. Искуствени, талентовани, вриједни, сигурни... Честитам на храбрости да се одабере овај текст. Несумњиво глумчине, али бих посебно истакао Бојана Нинковића у његовој тачној игри. Хвала им на представи која има посебно значење због актуелног тренутка, пошто долазим из Србије и пиштаљке су ми још у ушима.
Јефимија От, глумица из Требиња
Честитам својим пријатиљима глумцима и свима који су радили предству ,на челу са Жељком Милошевићем. Глумци Градског позоришта Требиње увијек играју са посебним набојем на Фестивалу, али то нико неће да призна. То овај фестивал заслужује, јер има традицију, а ми смо сви дио те традиције. Вријеме је да се Фестивал на неки начин освјежи и успостави бољи контакт међу ансамблима. Мислим да би сви требало да се потрудимо да Фестивал фестивала освјежимо новом енергијиом, уз поштовање свих људи који ову манифестацију износе. Требало би, можда, опет покренути радионице, као некада или дружења уз музику, да се ансамбли зближе, остварају нове контакте и сарадњу. Представа је почела оног тренука када се отворила завјеса и завршила онда када се завјеса поново навукла. Заиста ме понијело ово остварење. Сви су били на висини задатка, а надам се да ћете сљедеће године бити оснажени женским дијелом ансамбла и да ћемо их гледати у великој ансамбл представи, или, можда, мелодрами.
Анета Томашевић, првакиња Шабачког позоришта
За 43 године, колико радим на нашим професионалним фестивалима, разговори послије представе су посљедњих десетак година потпуно нестали, претворили су се у конференцију за штампу. Хвала што посвећујете пажњу људима на сцени, јер је јако битно да они који су радили нешто сазнају - какав је то оставило утисак на оне који су гледали, јер зато и постоје и раде. Граница између аматера и професионалаца треба почети полако да се брише, а Требињци су је вечерас потпуно избрисали. Однос глумаца на сцени је био толико посвећен, осјећали су се удобно у својој улози, без дерања и нечега на силу. Све је било толико природно да је било очаравајуће. Такво извођење ове представе је доказ да Требиње, најзад, треба имати професионално позориште. Фестивал фестиавала, који има толику традицију, заслужује и већу пажњу. Одавно нисам видјела у позоришту да је сала била пуна до посљедњег мјеста, да су људи сједили на степеницама.
