Зоран Максимовић, театролог, водитељ разговора
Представа „Споразум“ настала је по мотивима драме „Ожалошћена породица“ Бранислава Нушића. Ова адаптација доноси потпуно нови, модернији поглед на безвремени текст. Као што често, кад помињемо Нушића кажемо: „Нушић, наш савременик“, тако је и вечерашња представа потврдила да Нушићево дјело, с једне стране нажалост, никад не застарјева, увијек је актуелно, стицајем друштвених околности и прилика. Осјетио се тимски дух и колективна игра, да је ријеч о снажном ансамблу. Кроз детаље, музику, избор костима, саопштава се малограђанштина, неукус и вријеме радње. Честитам Бјелопољцима на овом извођењу.
Драган Копривица, редитељ
Представом „Споразум“ 69. Фестивал фестивала је почео на најбољи могући начин, а ако је прво вече показало да је ово представа која много обећава, онда можемо замислити шта ћемо све видјети до краја фестивала, који је само формално аматерски, пошто су представе које се посљедњих година играју у Требињу високо професионалне, а то смо видјели и вечерас. Млада редитељка Миња Новаковић представља нови талас у Црној Гори, нова читања текста и драмска рјешења и било је задовољство да видимо како млад човјек ради са сјајним бјелопољским ансамблом. Тај ансамбл је давно достигао професионални ниво, и они су ансамбл који изазива све друге да се баве аматеризмом у Црној Гори. Да ништа друго нисам видио него сепарирање столова, представа је, по мени, имала пуни смисао. Свака част за вучење конопа и на позоришни начин показивања проблема цијеле представе. Било је ту и других детаља и организације, али само да сам видиоовај детаљ - аплаудирао бих. Млада редитељка је и нехотично послушала зов постмодерне, ово је постмодернистичко читање Нушића, по оној дефиницији да је све у умјетности речено и да треба само на нови начин читати оно што се већ чита. Ово је иновација и освјежење. Иновација има и фини изазов и ризик, али ова ми је веома успјешна. Одговарало би ми као гледаоцу да, кад је била крађа столова - да су актери изашли и плесали са тим столовима. Пуно је метафора у читавој представи, што фасцинира гледаоце. У дијелу када глумци држе руке као кучићи, што је јако лијепо, мислим да би можда још боље било да и лају и њишу се као кучићи, да се отишло у гротеску, ако хоћемо да тај знак извучемо до самог краја. У овом остварењу направљен је сјајан баланс између редитеља и глумаца. Имали смо лијеп драмски угођај и свака част Бјелопољцима.
Лука Кецман, театролог
Драго ми је да је ансамбл из Бијелог Поља поново дошао у Требиње са озбиљно припремљеном представом и да је Фестивал фестивала отворен Нушићевим текстом. То је требало да значи да ћемо бити насмијани, раздрагани итд, међутим повремено смо се насмијали, али више замислили над оним што су жељели да нам кажу. Када се ради неки класик, велика је обавеза и одговорност. Сви сензори се упале када се тако нешто гледа. „Ожалошћена породица“ је веома специфична драма, јер је Нушић створио само један лик, а то је ожалошћена породица, то је нуклеус. Нушић иде од појединачног ка општем и фантастично то води од почетка до краја. У остварењу бјелопољског позоришта почетак је обећавао да се појављује један колектив, све до момента када почиње то да се разводњава у појединостима. Лишили су се специфичности које доприносе комици: есцајг, послужавник, будилник који звони... Стално сам се питао зашто не то, него су ишли ка озбиљној варијанти. Питао сам се зашто нема ниједне столице, него се одједном ставља јастуче и онда се деси сцена гдје се јунаци постављају у позицију да су ти људи изгубили људскост и да су остали на нивоу животиња. Неки инстинкти су прорадили код њих и водили свему осталом, тиме правдају похлепу. То је искорак у читању, мало је оштар али је одговарао и оправдана је дотадашња игра. Оно што је, можда, представљало проблем, је посљедњи монолог. Да би се драматуршки интервенисали код оваквог писца, мора се пронаћи “копча” унутар текста и ликова, да из њих проистекне оно што је проистекло на крају. Посљедњим монологом, уноси се проблем који је општепознат, али он не постоји код Нушића. Он је ту “накалемљен” и својеврсно је страно тијело, као нека теза егзистира, али не иде из лика. Редитељ има право да интервенише, јер је остварење урађено по мотивима Нушићеве драме, али негдје је Даница морала да назначи проблем да би се на крају обратила без рукавица. С таквом интервенцијом, представа би добила много чвршћу структуру. Ансамбал из Бијелог Поља није изневјерио нушићевску реченицу, што је веома добро, само се питам зашто је елимиисана реченица: „Зашто сам ја плакала за ништа?“ Када Даница на крају кажу „Све остављам и одлазим!“, да су се тада сви на сцени окренули једни према другима и рекли „споразум“ тада би нам били јасно зашто се тако зове представа. Честитам аматерима из Црне Горе.
Милован Здравковић, театролог
Честитам што су Бјелопољци овако дивно отворили Фестивал фестивала и знатно подигли љествицу. Адаптација је феноменална, успјели су нешто што није могуће спојити са Нушићем, да се толико осавремени у модерном театру. Одавно нисам гледао овако добру адаптацију, јер обично редитељи и глумци хоће да буду јачи од Нушића, што је тешко, а позориште из Црне Горе је успјело да га утемељи. Адаптације и промјене не трају дуго, и немам неке примједбе, јер је ово заиста, што се мене тиче, нешто ново. Ово је редитељска представа коју су феноменално одиграли глумци, и види се посвећеност, а нема представе без посвећености. Хвала аматерима из Бијелог Поља.
