Увијек се поносимо успјесима наших младих суграђана, а посебно онда када њихови избори нису утабане стазе, када доказују да и из малих средина могу кренути велики снови и да умјетност није привилегија великих градова, већ храброст оних који се усуде да је носе у себи. Управо такав пут изабрала је Зоја Перовић, студент четврте године режије на Академији сценских умјетности Универзитета у Сарајеву.
Зоја Перовић
Недавно је на Академији обиљежена 44. годишњица постојања, а једна од награда за најбоље студенте у протеклој академској години припала је управо Зоји, као најбољем студенту Одсјека за режију. О признању није ни размишљала, али је оно свакако потврда великог труда и доказ да је изабрала добар пут.
„Oд силног рада нисам ни имала на уму да ће додјелe уопште бити, па је награда заиста дошла као велико изненађење. Ипак, гледајући уназад претходну годину, чини ми се како је једино и имало смисла да на четвртој години добијем неку врсту признања, јер је заиста из године у годину све више уложеног напора и труда. Нарочито ми значи што је награда стигла баш сада, као неко крунисање укупног труда уложеног у студирање, а за који сам се ипак надала ће бити препознат од стране професора, Академије или било кога“, искрена је Зоја.
Наравно да труд и напор нису могли остати незапажени, а тако је било и на нижим годинама студуја, током којих се наша млада суграђанка доказивала радом. О томе говоре и десетке у њеном индексу, а поменућемо само оне из Сценарија на првој и другој години, за које они који се боље разумију у ову област кажу да су „равне чуду“.
Са додјеле награде за најбољег студента Одсјека за режију
„Морам да признам да су те десетке мени стварно биле чуда. Једна је била за сценарио за краткометражни филм који сам писала по називу 'Хеј, тако се не каже збогом' и касније на другој години за сценарио који се зове 'У утроби'. Са овим другим сам ишла на 'Загреб филм фестивал', гдје сам га заправо представила њиховом жирију и који сам развијала у Загребу, у оквиру 'Индустријa младост', програма за младе редитеље и ауторе. Осим што волим да режирам, заиста волим и да пишем своје сценарије, да будем и аутор својих текстова које касније екранизујем или поставим у позоришту“, истиче Зоја.
О значају учешћа на фестивалу у Загребу, говори и чињеница да су на њему дебитовали данас познати редитељи, попут Стива Маквина, Ксавијера Долана, Андреја Звјагинцева, Џефа Николса, а и Зоја је стекла драгоцјена искуства.
ИСКУСТВО КОЈЕ МИЈЕЊА НАЧИН РАЗМИШЉАЊА
„Пет дана смо били на 'Загреб филм фестивалу' и утисци су стварно дивни. У Загреб сам отишла са својом колегиницом, продуцентом Едном Краснић, с којом сам се повезала управо преко тог мог сценарија. Она је била у улози продуцента, а ја као редитељ и сценариста. Академија је нас изабрала за представнике Босне и Херцеговине на 'Индустрија младост' програму гдје се заправо пет дана такмиче тимови од по два студента из сваке државе бивше Југославије. Током тих пет дана радимо на нашим сценаријима и представљамо их публици, која је била веома задовољна и представљањем и самим пројектом, за који ми је жеља да га реализујем у родном крају. Наиме, хтјела бих да снимимо тај филм у Требињу или макар негдје у Херцеговини, јер је радња смјештена у топлом малом граду који је ужарен од сунца. Писала сам тај сценарио имајући на уму какви су тренутни услови и какве ја услове могу да имам као студент у наредних пар година. Вољела бих то да урадим, можда не као неку врсту дипломског рада, али сигурно у пар мјесеци након завршетка студија.“
Реакције публике на њене студентске филмове су одличне, а сигурно још снажнији утисак остављају оне које добија непосредно у позоришту, након представа. На сцену је, у септембру прошле године, поставила комад „Шума“, који је заправо адаптација приповјетке Лане Басташић, што је била њена прва представа дужег формата.
„Представа је имала два играња и за обје вечери су сва мјеста била попуњена, а утисци су предивни. Прије тога смо на првој години радили неку малу поставку представе, што је више била као поставка једне сцене, а већ на другој години смо морали да савладамо цјелину, односно цијели материјал као што је приповјетка. Управо је приповјетка 'Шума' премијерно представљена у Центру за културу, у једном новотвореном простору у Сарајеву. Било је веома занимљиво, можда и нарочито због тога што је у питању нека врста алтернативне сцене, која је заправо више камерна, тачније стан који је адаптиран да буде мало позориште за младе студенте. Сједила сам у публици и било је то прво искуство гдје сам стварно са публиком доживјела неку своју позоришну цјелину“, каже млада редитељка.
Ово је за њу била прилика да ради са својим вршњацима, колегама са Одсјека за глуму, а, иако студирају на истом факултету, окупити екипу за представу није тако лако као што можда дјелује.
Екипа филма "Шума"
„Селма Спахић, која је наш виши асистент, док је преузмела награду за једног од најбољих професора године, истакла је колико је важно да радимо заједно. Јер, можда највећа грешка и највећа мана Академије је то што смо некако одвојени, заправо сви радимо сами, сви радимо сопствене вјежбе, а увезани смо само по својој вољи, по сопственој иницијативи. Тако да је увијек тешко поставити било коју представу. Окупили смо се око текста који нам се свима допао, око постдрамског приступа тексту, који је сам по себи врло занимљив и врло необичан. Односно, није уопште класичан и рад на њему је била као једна врста радионице, окупљали смо се по три сата дневно и сви смо скупа то развијали. Глумци су често долазили до занимљивих рјешења, имали смо и једну колегиницу која није студент глуме, већ продукције, а одиграла је једну од улога. Јесте било тешко, али некада, када се нађу људи који имају једнак ангажман као неко чије је то главни задатак, што сам у овом случају била ја, процес стварања буде баш лијеп“, поручује Зоја.
Исту приповјетку претходно је преточила и у филм, а каже да су живот, припреме и реализација током позоришног и филмског семестра потпуно различити.
„Плашила сам се тог позоришног семестра, зато што сам толико 'сагорјела' у првом семестру, када је требало да радим филм и да снимим 'Шуму', у коју смо уложили огромну количину напора и средстава. То је био мој први и до сада једини филм који је копродукција. Моје колегинице Адна Ризван и Азра Џевахирић, које су ми продуцирале филм, имају своју организацију 'ОКУП' и оне су приложиле дио средстава да финансирамо филм. Како је то организација која је базирана у Бугојну, одлучиле смо да тамо и снимамо и да, на тај начин, захвалимо граду који нам је понудио одличне локације, али и веома занимљиве глумце. Снимали смо и у Горњем и Доњем Вакуфу, имали смо велики ансамбл, велики ауторски тим, попуњене све могуће позиције и свему смо приступили најпрофесионалније могуће. Филм је ушао у постпродукцију, гдје смо наишли на неке мале проблеме, али надам се да ћемо, с обзиром да смо завршили све осим дизајна звука, урадити и то, скупити нека додатна средства и тај филм приказати публици“, нада се наша млада суграђанка.
Најуспјешнија њена представа је „Адам и Ева“, рађена по мотивима драме Мирослава Крлеже, што је „велики залогај“, али свакако не нешто с чим се Зоја није успјела изборити.
„Када сам приложила Мирослава Крлежу као приједлог за текст по којем ћу радити своју прву цјеловечерњу представу, професори су пружили знатан отпор ка том материјалу, који је мени био посебно занимљив, Разумјела сам откуд тај отпор, јер је текст некако архаичан, тешко се 'пробити' кроз њега, чинило се као да ће ми се потпуно отети контроли и преузети свој живот, а да ја ту нећу моћи да урадим никакву врсту интервенције. Од првог тренутка кад сам прочитала материјал, апсолутно сам знала да је то текст који морам да поставим на сцену. Стилски је врло занимљив, Крлежа је ту мијешао разне стилове писања, што је, самим тим, отворило мени могућност да стилски пробам неке ствари које су ми до тада биле потпуно стране. Могла сам да уђем и у експресионизам и у надреализам и у реализам и да испробам заиста различите ствари у позоришту. Све је било врло ликовно, врло сликовито и то је нека врста позоришта коју сам хтјела да урадим, коју сам хтјела да истражим. То је неко позориште које је, да тако кажем, ближе ликовној умјетности, него класичној драмској, позориште које изгледа као нека врста инсталације, које је некако скулптурално. Крлежа јесте необичан избор, али је рад на представи по његовој драми био процес у којем је све било тачно и све се посложило, тако да не може бити другачије и мора бити како треба“, закључује Зоја.
У овом процесу у потпуности је надгледала све сегменте представе, од ликовног израза и сценографије, преко музике, до дизајна плаката.
„Будући да је ријеч о првом пројекту који је настајао из иницијалне слике и замисли, било ми је важно да учествујем у свакој фази рада како би коначан резултат у потпуности одговарао почетној идеји. Радила сам с Мирном Лер, дивним сценографом која је и сарадник на нашем факултету на предмету Ликовно обликовање. Она је иначе професионални сценограф у Сарајеву, врло је стручна и имала сам велику трему од сарадње с њом. Међутим, у старту ми је рекла да се нећемо спутавати и да нећемо ништа од онога што смо замислили склонити по страни, већ ћемо ићи ка томе да све то реализујемо до танчина како смо и замислили. Остала је вјерна томе и ја с њом, уз њену подршку. Што се тиче музике, сарађивала сам са Вуком Миливојевићем из Требиња, што је ишло симултано, истовремено уз овај процес, а за дизајн постера био је задужен колега Амир Мусли. Било ми је задовољство бити ту све вријеме, са цијелом екипом, са глумцима, да нам ништа не би промакло и да ништа не би компромитовало оно што смо замислили“, поносно каже Зоја.
Иза ње је већ више успјешних пројеката, али је најновији радила са посебном емоцијом. У питању је документарни, а слободно можемо рећи и најличнији филм.
„Након 'Адама и Еве' постала сам свјесна да је за мене нужно да радим ствари до којих ми је посебно стало и које су мени некако у осјећању акутне и горуће. Запитала сам се, ако претпостављам да је успјех ове представе заправо резултат страсти у вези које себе нисам лагала и коју нисам гурала под тепих, шта је онда мени посебно важно да испричам током овог документарног филмског семестра. И то је заправо била прича о мом тати, који је 15 година провео снимајући мене, моје сестре и наше одрастање својом Сони камерицом. Представила сам тај приједлог и мислим да ријетко ко доживи толико лијеп и искен одговор и од професора и од колега, тако да сам знала да то не може бити грешка. На то се не наилази увијек, па сам остала при својој идеји, иако ми је било стварно захтјевно радити на нечему што је толико лично“, искрена је Зоја.
Током овог процеса, снимке из дјетињства приказивала је пред професорима и колегама.
„Морала сам да будем спремна на то да се оголим, да сви некако добију улаз у моје дјетињство, у мој дом, у то како моје сестре изгледају, како сам ја изгледала, како смо се понашале, што смо радиле и слично. Али искрено, било је врло терапеутски, зато што ми је било неизмјерно важно да испричам причу о тати, тако да сам направила филм који се зове 'Касета 2025, волим те тата', који је заправо сачињен од архивског материјала мог оца. То су снимци које је он снимио од рођења мојих сестара па до неке моје 13-14. године. У позадини је нарација, односно дијалог у форми интервјуа са мојим оцем, током којег заправо покушавам да нађем њега у тим снимцима. Покушавам да пронађем шта, гдје, гдје ћу ја моћи наћи њега унутар тих снимака, јер је он све вријеме иза камере“, појашњава Зоја.
Без обзира на задовољство професора оним што је урадила, за овај филм је најважнији био суд њеног тате.
„Највише ми је било стало до тога шта ће он рећи. Много смо разговарали о томе и рекала бих да је задовољан, али рекла бих такође да има смисла и што смо, по завршетку филма, заправо најмање разговарали о том раду, у односу на све друге радове о којима смо разговарали. Мислим да је тај филм искомуницирао између нас двоје нешто на шта нисмо имали шта да додамо“, искрена је ова талентована дјевојка.
ФИЛМ „ДОДАТАК“ НАЈВЕЋИ ДОСАДАШЊИ ИСКОРАК НА ФЕСТИВАЛСКОЈ СЦЕНИ
Разлога за понос Зоја Перовић свакако има, а један од њих је сигурно и приказивање њеног краткометражног остварења „Додатак“ у програму „БиХ филма“ у оквиру „30. Сарајево филм фестивала“ у августу прошле године.
„Тај филм сам радила са колегама са Одсјека за продукцију, тачније имала сам прилику да режирам испит колеге Мирана Бачевића са овог одсјека. Испит се зове Процес у жанру, а задатак је снимити процес 'кувања' у било ком филмском жанру који се нама допада. Ми смо истраживали хорор комедију, што је било поприлично необично и поприлично ван мог сензибилитета, а опет сам, заправо из контре, намјерно одмах пристала да то радим. Филм је веома забаван и имао је два приказивања на 'Сарајево филм фестивалу' у оквиру програма 'БХ студентског филма'. То је најдаље гдје сам дошла са приказивањем својих филмова и био је посебан доживљај.“
Једно од најтежих питања за њу је избор између филмске и позоришне режије.
Са представе "Адам и Ева"
„Прије него што сам уписала Академију, погледала сам огроман број филмова, моје знање о филму је било, наравно, апсолутно диспропорционално мом знању о позоришту. Нисам имала пуно прилике да имам неко гледалачко искуство у позоришту, јер је наша сцена мала, а нисам путовала и погледала све представе, иако сам била спремна да путујем за филм. Дошла сам на Академију да бих се бавила филмском режијом, али већ на другој години сам невјероватно много завољела позориште и постало ми је неизмјерно важно. Иако сам још увијек заљубљена у филм, чини ми се као да ми је процес у позоришту много више жив и као да је много мање бирократски, технички и стерилан него филмски. Уживам у писању сценарија, комуникацију са глумцима и свим сарадницима на филмском сету, али када се уђе у постпродукцију, када се сједи за рачунаром, за монитором, када се то све слаже као нека врста колажа, ту ми се изгуби неки пулс. С друге стране, у позоришту никада нисам осјећала да се то губи, све се обликује пред мојим очима, у стварном тренутку, у стварном времену, на стварном мјесту и због тога сам некако више жива у позоришту. Растужи ме помисао да бих некада морала да бирам и надам се, иако планирам дипломирати у позоришту, да ћу налазити вријеме и средства, али и страсти и жеље, да у будућности снимам и филмове“, открива Зоја своје планове.
ПОРОДИЦА КАО ТЕМЕЉ УМЈЕТНИЧКОГ ПУТА И ЛИЧНЕ ИНСПИРАЦИЈЕ
„Имала сам срећу да су унутар моје породице сви ишли на разне стране у смислу наласка тог неког позива и сопствене страсти. И моје сестре, на које сам се такође угледала, потпуно су различите, једна је у спорту, друга у музици, а ја сам покушавала да све што остављају за собом, то исто пробам и да се сама окушам у томе. Осјећала сам да апсолутно лутам и као да је све некако само фрагмент онога чиме бих хтјела да се бавим. Заправо, било је поприлично једноставно то откриће. Када сам имала 16 година разговарала сам са својим оцем, питала га чиме се он хтио бавити, који је био његов највећи сан када је био млад и рекао је - режија. Отишла сам на интернет и истражила шта је режија. Чинило ми се као савршен одговор на то моје лутање, не само због тога што људи кажу да је режија скуп свих умјетничких дјелатности, већ зато што је стварно умјетност сама за себе. И некако, чинило ми се да не правим никакав компромис, већ као да стварно бирам нешто што је ново и што је сигурно то што сам хтјела да нађем. Могу да кажем да сам свој позив изабрала под утицајем насљедног фактора и татине приче о магији филмске камере и онога што филмска камера може да ухвати.“
Иако су ријетки наши суграђани који су покушали да се баве овом врстом умјетности, а још је мањи број оних који су је изабрали за животни позив, савјет из прве руке је да то буде из љубави и отвореног ума.
„Осим што је Академија мистификована, режија многима звучи апстрактно. И мени је, не само звучало апстрактно, већ се испоставило да је много конкретнија него што сам замишљала. Имала сам у глави свијест о томе ко је редитељ, шта он ради, али ми није било потпуно јасно. Ни дан данас ми није до краја јасно и савладавам то сваки дан, али мислим да је важно да ступимо у контакт са људима који с тиме баве на било који начин. Колико год јесте 'свето' и мистично све то чиме се редитељи баве и сав тај процес, на крају се све сведе на апсолутни рад, као што би радио неко ко студира рецимо медицину или педагогију. Такође, за режију вриједи не само отворити ум, него на неки начин и 'поломити' ум за потпуно нову трансформацију која се деси на Академији. Све што сам замишљала да знам о режији, о филму и позоришту, допринијело је мом упису и мом студирању, али све се то некако 'сломило' и из тога је никло нешто сасвим ново када сам дошла овдје и ступила у стварни контакт са глумцима, са текстовима, сценаријима... Рекла бих да је за режију неопходна отвореност ка једном невјероватном искуству, које је исцрпљујуће али за које се морамо отворити да би се савладало“, савјетује оне будуће, више него успјешан садашњи студент режије.
Зоја Перовић је, на неки начин, на почетку свог редитељског пута. На почетку који много обећава, а који ће сигурно донијети успјех и то неће бити случајност, већ резултат њеног карактера и великог труда, али и подршке и љубави коју црпи из породице. Пред Зојом је будућност и много прилика да о њој слушамо и читамо и да се њом још више поносимо.
