„За Дучића каже да је био речит, паметан, али невероватно ташт, и то није крио. Хвалио се и говорио о себи просто безочно. Упоређивали су њега и Ракића са Гетеом и Шилером, а Дучић на то реагује: ако сам ја Гете, по чему је он Шилер“

Деветог октобра обиљежава се Андрићев 70. рођендан у Српској  академији наука и уметности, примиће орден Републике са златним вијенцем од Јосипа Броза Тита и инспирисати следећи Роћков запис:

Аутор фељтона: Жарко ЈАЊИЋ

„Свечани скуп поводом 70. рођендана Иве Андрића. Било је много света, пуна сала Српске академије наука. Говорили Р(адомир) Kонстатиновић – садржајно, добро, лапидарно. Затим, много кратких поздрава, међу којима вреди забележити Kосмачев (Ћирила Kосмача) - као нека поема, изречена ванредним језиком и сјајном дикцијом. Рецитовање из 'Екс понта' и 'Немира' (Kсенија Јовановић и Душан Чавић) узбуђивале су, подсећале на младост, на тамницу, на горчину, лепоту и величину човековог бивствовања под звездама. Загребачки квартет одсвирао две кратке ствари – Бетовен и Дворжак – изванредно. Свечаност је била лепа, складна, као што је и одговарало свечару. Седео сам с њим, био је миран, ни трага узбуђења, он се мајсторски савладава. После ми је рекао да се за време свечаности сам питао: је ли то мени седамдесет година. Kад се свечаност завршила, сели смо у кола и с Милицом отишли заједно да вечерамо. Седели смо у 'Мадери', појели ћевапчиће, а затим свратили код њега на баклаве и жилавку. Остали смо до 22 ч. ћаскали, смејали се Миличиним (Чолаковићева Милица) ескападама размажена детета која је била у форми нестешњена. Иво се на мору добро опоравио и што је најважније, добро се осећа. На растанку смо причали нешто о уображеним људима и он уметну, као што често уме, причицу о Kуленовићима. Са завршетком: 'Kуленовићи кад под рефулу пишају, мисле да им банда свира'.

Апропос Андрићевог одликовања разговарао са Јованом Веселиновим, који ме је питао шта мислим какав орден да се да Андрићу. Рекао сам да би најлепши орден био 'Братство и јединство', јер Андрић је један од ретких наших књижевника кога сви наши народи осећају као свог. Он је рођен као Хрват, и то из Босне, а осећа се Југословеном,  у чудно лепом смислу Младобосанцем. Има сигурно виших ордена које је он заслужио, али ради се о најлепшем, и, стога, треба му дати баш тај. Лала се сложио и предложиће Старом, који ће сутра позвати Андрића да му га лично уручи. То је добро и паметно. Радујем сешто је Иво дочекао овај дан у много бољој физичкој кондицији него што је она кад је примио Нобелову награду. Надам се да ће још моћи да ради и да заврши своју 'Хронику о Сарајеву'“.

Вративши се од Тита, који му је уручио орден, Андрић је Чолаковићу казао да он (Тито, или Стари, како га Чолаковић назива) „има ту лепу особину да одмах људе унутрашње ослободи и човек осећа да с њим може слободно да разговара. Интересантно; то исто рекао је и написао Јосип Видмар кад је први пут срео Старога у Јајцу. Идући код Андрића, срео сам на улазу једну домаћицу која ми, смејући се, рече; нека поживи колико је до сад живео, па ће бити добро. А ко?  Па он, Андрић. Хоћете ли да му то кажем? Можете...И рекао сам му.”

У октобру, тачније 13. октобра, Андрић и Чолаковић су заједно у Новом Саду на изложби свих издања Андрићевих дјела у „Матици српској“:

Иво Андрић и Родољуб Чолаковић

„Били с Андрићем у Новом Саду, где је Матица приредила изложбу свих издања Андрићевих дела на нашим и страним језицима. То изгледа врло импозантно. Kад је Цвијановић издао 1920. једну његову књигу, која је штампана у Новом Саду, писало је на њој Иван Андрић. Ни име му нису тачно знали, а данас пуне полице лепо изданих књига на свим језицима света. Пронео је широм света име Југославије, Босне, Дрине. Причао је данас врло занимљиво о Дучићу и Црњанском: знао их је добро обојицу, а с последњим и друговао. За Дучића каже да је био речит, паметан, али невероватно ташт, и то није крио. Хвалио се и говорио о себи просто безочно. Упоређивали су њега и Ракића са Гетеом и Шилером, а Дучић на то реагује: ако сам ја Гете, по чему је он Шилер. После подне били у Галерији Матице српске, гледали портрете Новака Радоњића: солидно рађене - два-три изванредна. Свратили у збирку Павла Бељанског - дивно је, али нисмо имали времена да се дуже задржавамо.“

Андрић, Вучо и Матић били су 4. децембра 1962. код Чолаковића, а о тој вечери је сљедећи запис у Дневнику:

„Синоћ били код нас на вечери Андрићеви, Вучови и Матићеви – наше обично друштво с којим често заједно вечерамо. Причали смо и ћаскали до касно у ноћ. Пријатне су ми те вечери, јер су њих тројица људи паметни и оштроумни, али тако различити међу собом. Андрић – стишан, разложан, мудар, чије сентенце понекад с горким хумором, изречене благим мирним гласом, делују као да су из неких старинским, мудрих књига. Вучо – увек расположен, воли да се нашали, пецне, али без жаоке, зна све шта се ради у граду, ко ће бити шта, прича о томе забавно и ужива што 'све зна'. Матић – бујан, праскав, све нешто незадовољан, помало пакостан као уседелица: кад је у форми, лепо га је слушати како прича о људима и стварима и при том прави гримасе, преврће очима, гестикулира.”

Посљедњи сусрет о коме Чолаковић биљежи у 1962. години збио се 26. децембра:

„Био код Андрићевих и провео пријатно вече причајући са Ивом и Милицом. Андрић се добро опоравио после тешке болести и врло лепо изгледа. Има, понекад, сетна нота у његовом причању, коју раније нисам примећивао. Причали смо о нашем босанском човеку (поводом фонда за који је он дао пола Нобелове награде), његовој неспособности да схвати извесне животне реалности, о његовој афективној реакцији и склоности фантастици, а опет, с друге стране, о његовој неповерљивости и лаковерности. Све је то Иво илустровао оним својим познатим анегдотама, којима се човек најчешће горко насмеје: 'Бир теш јок', рекао је Абдурахман – паша кад се радило о регулисању граница са Аустријом на Сави, што је свима било просто и потребно, само не тврдој босанској глави Абдурахман – паши који је због тога морао да оде.“

Први описани сусрет Чолаковића и Андрића у 1963. години збио се 7. јануара, када му је Чолаковић казао да је Омер – пашин разговор (мисли се на Омер пашу Латаса) са босанским беговима снажна ствар и да је добро што је објављен у часопису „Форум“.

Првих дана друге половине фебруара поново посјећује Андрића и овај прича о (Миодрагу)  Булатовићу:

„...О његовој 'слави' у  Паризу – издавачи праве рекламу, свима је интересантан тај сељачић (талентован) из Бијелог Поља. Говорили о односима међу интелектуалцима, о Црњанском и његовим 'Сеобама'. Занимљиво, Андрић је, читајући их, мислио на 1948. као и ја: хоће Србо као емигрант да равноправно расправља са Русом и неће да му подвикују“.

(Наставиће се)