„Сви за једног, један за све“ – слоган је под којим је од 8. до 12. јула одржан Хуманитарни турнир у Мокрим доловима, који је ове године, не само премашио сва очекивања, него са собом донио читав талас посебне енергије. Током пет, емоцијама протканих дана, ово насеље дисало је уједначеним ритмом, куцало једним срцем, а све зарад вишег циља. Њихов полет, ентузијазам, а на првом мјесту љубав, као најискренији лајтмотив, изњедрили су, на једном мјесту бројне хуманисте, волонтере, спортисте и рекреативце, прикупивши 48.000 КМ за наставак лијечења и терапије двогодишњег Василија Буквића из Требиња.
На турниру је учествовало чак 258 екипа, такмичећи се у баскету „три на три“, малом фудбалу „три плус један“ и у шаху. Заједничким снагама, а превасходно великим срцем, становници Мокрих долова креирали су, догађај који је прерастао оквире једног малог насеља, преливши се, потпуно спонтано на цијели град.
А све је почело од сасвим обичне кафе и тог, исконског порива да се увијек буде и остане човјек. Да се може учинити више и када нам свијет којим смо окружени поручује другачије. Да вриједи вјеровати, слиједити онај непогрешиви унутрашњи осјећај који се људскошћу зове. И баш зато Мокри долови из године у годину исписују најљепше странице хуманости, солидарности и заједништва.
И изнова су од себе максимум дали апсолутно сви, од одраслих до дјеце, пославши нам важну поруку, али и лекцију како се стазом живота корача исправним путем. Њихова несебичност, срчаност и огромна жеља нису се могле другачије ни манифестовати осим сјајном организацијом и великим одзивом свих људи доброг срца, показавши нам како немогуће постаје могуће.
Поред многих који су учествовали у организацији Хуманитарног турнира, са нама су импресије подијелили Милош Слијепчевић, Драган Јелачић, Лука Попадић и Никола Скулић. Сва четворица још увијек под снажним емотивним утиском онога што су живјели током тих пет несвакидашњих дана. Ми ћемо додати, и свих вриједности које су уткали у ову изузетну причу, а нимало не сумњамо и у сваку наредну коју буду реализовали.
Подсјећајући да циљ турнира није побједа, већ окупљање људи око заједничке хумане мисије, Милош Слијепчевић каже да је све било базирано на доброј вољи, онако како је турнир и настао, прије четири године.
„Идеја је кренула са најобичније јутарње кафе. Скупили смо се и кроз разговор је дошао приједлог да нешто урадимо за насеље. Са те кафе израсло је у ово што данас имамо. Поред нас четворице, велики је број људи који су укључени у организацију, а огромно хвала дугујемо Ђоку Нинковићу, који је цијелу причу и покренуо. Оно што је специфично и нама посебно драго је да су се људи сами јављали, долазили и учествовали у акцији колико је ко могао. Све је била добра воља, као и прикупљени новац од котизација. Хвала свима који су се прикључили, који су нам пружили и техничку помоћ и допринијели свему овоме. И убудуће ћемо радити на истом принципу“.
Оно што ову екипу истински чини посебном је и то да веома радо, исту руку подршке пружају и другим требињским насељима.
„Када смо направили први турнир, формирали смо вибер групу гдје нас је стотину из кварта. И од тада до данас гледамо гдје год се нешто организује да дамо свој допринос. То су просто дивна пријатељства која непрекидно градимо. Направили смо неку заједницу, што је данас невјероватно. Као што је нама срце пуно када на наш турнир дођу сви требињски квартови, тако је лијепо то исто узвратити. Управо је завршен и Горица фест и њима, као и свима другима дугујемо огромну захвалност на свему што чине. Четврти турнир у Мокрим доловима надмашио је сва наша очекивања, а пред нас, дефинитивно поставио још већу одговорност“, рече нам Милош, а због начина на који говори, са пуно емоција, немамо дилему да ће и на сваки наредни изузетна екипа из Мокрих долова достојно одговорити.
Надовезујући се на његове ријечи, Драган Јелачић истиче да одговорности не мањка јер је организација турнира из године у годину на вишем нивоу.
„Сами себи задајемо све већи задатак, због чега нам и одговорност расте. Са друге стране, чим нас је више и организација је боља, и технички и у људству, а на крају и у новцу који се скупи. Подстрек смо једни другима, међусобно се помажемо и шта год је потребно да се уради сви скоче, свако зна ко је за шта задужен, гдје је потребан и како. Оно што нам је, такође, било дивно је да су нам, поред људи из нашег насеља, помагали и многи који би дошли нешто да купе. Заиста посебна енергија!“
Та снажна повезаност, управо и чини нераскидиву нит овакве племените идеје, која, на својствен начин и даје узвишени смисао комплетном турниру.
„У тих пет дана насеље је напросто другачије, сви се грлимо, све је подређено томе. Влада посебна енергија, толика да не осјећамо умор иако смо по читав дан сви на ногама, чак и они који су и радили и играли на турниру. Такво нешто није могуће издржати у другим околностима. Овако, све нас носи та енергија, а под толиком количином љубави нестану и разлике међу људима. Све је посебно“, описује нам Драган свој емотивни доживљај са овогодишњег Хуманитарног турнира у Мокрим доловима.
Лука Попадић, такође један од организатора, са пуно искрене радости евоцира тих неколико, по свему јединствених дана.
„Тако мало насеље показало је изванредан дух и огромно заједништво. Надам се да смо овим дали подстрек и другима, како цијели град може заједно да дјелује у некој синергији, без интереса, само са једним, вишим циљем. Да не мора значити ако је више људи укључено да не може функционисати. Ово је примјер да може и да је важно да једни друге мотивишемо а никако спутавамо. Наша је жеља да се иде ка бољем друштву, здравијем, ка љубави и поштовању, а турнир је то и те како показао, као и да се и у овом брзом темпу живота може наћи вријеме за све, пружити љубав и поштовање“.
Лукина, али и порука свих њих је да је веома важно да обраћамо пажњу на људе око нас, да никада не заборављамо шта је то што суштински чини овај живот.
„На турнир су долазиле читаве породице, пријатељи, долазили су сви заједно и то је било предивно за видјети. Цијели турнир организован је срцем, а ми смо заиста били поносни и срећни што смо били дио тога. Када било шта учините за некога, то заиста испуњава човјека. Ове године смо имали аукцију за дресове, од којих је један био донација кошаркаша „Црвене звезде“ Стефана Миљеновића са његовим потписом, а други из Рагби клуба „Партизан“, дониран анонимно. За оба дреса на аукцији су скупљена значајна средства. Све то много нам значи и свака помоћ и подршка увијек су добродошле“, каже нам Лука.
Како турнир расте, тако се развијају и нове идеје. Упоређујући организацију првог и овог, четвртог, Никола Скулић присјећа се колико се тога промијенило, али и шта је оно што увијек остаје исто и упечатљиво.
„Прве године имали смо само баскет, наредне смо увели мали фудбал „3 плус 1“, а ове, новина је шах, на коме смо имали фантастичан одзив – чак 71. учесника. За свако такмичење уплати се одређена котизација, а додјељујемо и симболичне награде. Ове године, на финалној вечери смо приредили шутирање тројки са пола терена и онај ко је погодио тројку добио је награду – дрес фудбалског или кошаркашког клуба, заставицу, углавном нешто симболично. То буде посебно на свој начин јер на терен уђи људи који, можда нису шутнули лопту на кош посљедњих 10 година, буде атрактивно и забавно, а опет се и на тај начин прикупи доста средстава. А тај, забавни моменат увијек, још више зближи људе, дајући нашем турниру посебан печат заједништва. Наставићемо и даље да се трудимо, већ имамо амбиције да нешто урадимо и мимо турнира. Највећа жеља нам је да се дјечак опорави, да олакшамо његовој мајци колико толико, да зна да има на кога да се ослони, да није сама. Мали Василије је предиван дјечак и постао је саставни дио наше екипе“, рече нам Никола.
Оно на чему сва четворица нарочито потенцирају је да ништа не би постигли, како углас кажу, без дјеце из кварта, називајући их херојима турнира!
„Ми сви радимо, идемо на посао, а та дјеца су ту била константно, радили су непрекидно и били мотор свега. Током цијелог турнира спремали су храну, пиће, нудили се све да помогну, направили су на стотине палачинки, наруквица, распремали, купили смеће, носили пиће, десетине хиљада лименки пребацивали у фрижидер, радили од 11 ујутро до један увече и ништа им није било тешко. У правом тренутку показали су све што јесу. Били су изванредни! То је нешто што никад нисмо видјели и без њих би нам било много теже. Они су наши, истински хероји“, рекоше нам са пуно њежности, али и поноса.
И имају све разлоге да буду поносни. Повезали су људе, без задршке поклонили срце и душу на терену и мимо њега, а властити допринос, сви заједно, преточили у несвакидашњу атмосферу, вођени само једним – хуманошћу.
Иако ови момци заслуге најмање приписују себи, истичући у сваком тренутку све друге, управо зато знамо да њихова прича заслужује да буде препозната. Са друге стране, огромна жеља да и догодине, али и сваке наредне, наставе да организују турнир, говори нам колико племенитости и чистоте душе у себи носе. Јер, ако су, како нам рекоше, дјеца наше огледало и уче на нашем примјеру, онда ова срчана екипа из Мокрих долова, иза себе оставља легат без конкуренције!
Кад љубав спаја
„У вријеме турнира у Требињу се одржавала Смотра фолклора, на којој је наступао и „КУД Растко“ из Лондона. Људи из Мокрих долова који играју фолклор су их позвали да дођу и направили су екипу у фудбалу, а посебна атракција била је када су између двије утакмице заиграли коло. Они су били одушевљени оним што смо организовали, а ми њима и њиховој сусретљивости! Посљедње вече, на коме је било доста опуштеније, окупили смо се сви, и из организације турнира и становници и бројни грађани, музичари. У гужви смо примијетили четворицу момака како збуњено посматрају. Сазнали смо да су дошли туристички из Шпаније и изашли да виде о каквој журци је ријеч. Када смо им објаснили зашто смо ту, били су одушевљени и на крају су пожељели да купе мајице које смо правили за турнир, са нашим слоганом „Сви за једног, један за све“. Цијелу ноћ су провели с нама и рекли да, иако су пропутовали широм Европе, ништа слично нигдје нису видјели. То је за нас био непоновљив тренутак и, заједно са свим осталим дешавањима, круна свега!“
Позив срца – увијек исправан пут
Након Хуманитарног турнира, рекоше нам, дружење су наставили на Олимпијади у малом фудбалу, коју не пропуштају. Нису ни лани, премда се поклопила са њиховим турниром. Био је то фудбал који се играо, а како другачије него срцем:
„Прошле године екипу Мокрих долова пријавили смо буквално минут пред извлачење група, а да нисмо знали ни ко ће да игра. Реално смо ушли у коштац са екипама доста јачим од нас и по игрању, и по спремности, као и физички, али све са Хуманитарног турнира пренијели смо на Олимпијаду. Долазило је по 200 до 300 људи из насеља да нас гледа, играли смо преко своје границе, побијеђивали људе доста боље од нас и, упркос свему, освојили Олимпијаду. Нико није могао да вјерује па ни ми. Изашли смо у финале, изнијели све емоције на терен и дали себе у потпуности. То је било нешто нестварно!“
Подршка која се не заборавља
„Искрено се захваљујемо свима који су помогли да прича о малом Василију стигне до што већег броја људи: спортистима, рекреативцима, волонтерима, институцијама, привредницима, медијима, као и музичарима који су наступили завршне вечери. Велику захвалност дугујемо становницима Мокрих долова на њиховој несебичности, разумијевању и подршци и, наравно свој нашој дјеци, која су показала у какве људе израстају и због којих смо сигурни да праве вриједности остављамо у сигурним рукама“, поручују организатори овогодишњег Хуманитарног турнира у Мокрим доловима.
