Бесједа градоначелника Требиња и предсједника Умјетничког савјета Фестивала фестивала Мирка Ћурића на свечаном отварању 68. смотре драмских аматера региона:
Даме и господо,
Драги пријатељи,
Драги гости,
Поздрављам вас у име Града Требиња и Савјета Фестивала фестивала.
Добро дошли у Требиње у град који вам, по 68. пут, отвара врата на овом престижном фестивалу драмских аматера и који се сваке године, у ове дане јула, претвара у једну велику позоришну сцену, на чијим даскама ћемо, и овог пута, видјети најбоље позоришне аматере из Србије, Хрватске, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине.
Поносни смо на чињеницу да на овом, нашем заједничком фестивалу, десетинама година, градимо мостове, чију чврстину и дуг вијек, ево, може само да оствари и гарантује култура. Није тајна, да је Требиње, крајњи циљ позоришних аматера региона, и зато што је овај фестивал, од самог почетка, огледало оног најбољег што се догађа у драмском аматеризму на овим просторима и јединствена прилика, за све нас појединачно да у поређењу са другима, оцијенимо гдје се налазимо, кад су у питању позоришни домети, гдје су основни изазови, а гдје су дилеме и куда и како даље.
Давно је речено да је позориште „аутентично хумано подручје“ пошто почива на људској игри.
Дакле, без човјека нема позоришне игре, без обзира на све његове мане и врлине. Позоришни чин нас упућује ка високим естетским и етичким дометима, а у посљедње вријеме он је и својеврсна искра спаса у надолазећем мраку савременог људског безумља, које пријети да човјека сведе на безличну конзумерску масу свега и свачега. Зато свако окупљање и око позоришта, тог јединственог производа људске имагинације, великог труда и срца, више нам је него неопходно и љековито, наглашавам, поготово у овом времену, кад све више постајемо заробљеници дигиталне технологије, не смијемо се одрећи живе ријечи, покрета, радости игре и њихових живих тумача.
Они су неопходан елеменат у развитку и очувању наше духовности и културе, уопште.
И овај фестивал је свијетао примјер да млади ипак нису поклекли под заблудом да практичан човјек треба да иде само за оним „од чега живи“, као јединој стварности. Окренути леђа умјетности био би дефинитивно посљедњи чин разградње човјека као друштвеног бића и почетак нестанка његове цивилизације.
Мисија позоришног чина и јесте да дотакне другог, да уђе у његов унутрашњи свијет, да га оплемени, уздигне, обогати и разоноди, да потпомогне у изградњи наших друштвених живота.
У ма, каквом благостању живио човјек, живот без културе и умјетности, без оних највећих творевина људског ума и срца, остаје пуст и бескористан.
Зато, уз још један поздрав, понављам оно што нам је стално на уму, добро нам дошли и жеља нам је и чинимо све, да се сваки стваралац, а ви сте то свакако, у Требињу, осјећа као у свом мјесту. Ако је тако, знамо да смо успјели.
Још ми остаје да свима онима који ће наступати на овој сцени, у наредних седам дана, зажелим максималан стваралачки успјех, а вама да сви заједно уживамо у овогодишњој драмској продукцији и глумачким достигнућима најбољих драмских аматера региона.
Фестивал фестивала Требиње 2025. проглашавам отвореним!
Живјели!
