“Чини ми се да људи лакше прихватају мушкарца новинара него жену, јер ипак живимо у традиционалној средини у којој се очекује да жена буде домаћица, а не неко ко се бори за боље друштво и истражује”, каже Сања Пешут, новинар Радио телевизије РС, која је каријеру почела прије 19 година. Некадашњи систем рада Сањи недостаје, јер како истиче у свему се губи вриједност па и у новинарству.

sanja

Поређење новинарства на почетку каријере и сада?

-У вријеме када сам почињала да радим у Требињу су биле свега три медијске куће: Радио Требиње, новинска агенција Срна и студио РТРС-а, тадашње Српске Радио телевизије, који је у нашем граду отворен 1995. године. Радило се другачије, био је спорији ритам рада. Сада је све брже и слободно бих могла рећи да сада информација нема ту вриједност какву је некад имала. Тада се више пажње посвећивало и свакој причи и свакој информацији, једноставно се озбиљније приступало послу. У журби да би се задовољио дневни наметнути ритам сви се новинари такмиче ко ће прије објавити неку информацију, а већ сутра се она заборави. То прије није било тако. Приче су се радиле темељитије, дубље, да не кажем студиозније. Све је то остављало више трага у јавности него сада код читалаца, слушалаца или гледалаца. Чини ми се да се сада информација ради за дневне потребе, а некада се радило као нешто што треба да остави траг и дан обави онај задатак који јесте основни задатак новинара, а то је да кроз своју критику мјења стварност на боље, у граду у којем живимо, држави и уопште у друштву.

Да ли вам недостаје стари систем рада?

-У сваком случају ми недостаје. Не могу рећи да сам баш традиционалиста, али ми није свеједно што у свему се губи вриједност па и у новинарству. Без обзира на напредак, не могу прихватити да нека сензационална вијест буде важнија од квалитетне приче која ће помоћи неком, промјенити нешто на боље.

Који су то по вама примјери добрих узора, који телевизијски ствараоци, које емисије?

-Да не набрајам имена, али зна се да су све те велике медијске куће у БиХ, Србији и Хрватској имале и имају и данас новинаре који не пристају на компромисе, да раде квалитетно свој посао и да сваку информацију објављују онако каква стварно јесте.

Како је бити жена новинар? Да ли је теже него бити мушкарац новинар?

-Сама чињеница да је данас више жена новинара него мушкараца доводи до питања - Зашто би се неко одлучивао да ради нешто што је теже? Мислим да се жене боље сналазе у овом послу, јер су и научници утврдили да су жене способније да одрађују више ствари истовремено. А овај посао баш то захтјева, поготово ако говоримо о телевизијском новинарству. Морамо мислити и на слику којом ћемо покрити неку причу и на тон и на питање, а на крају крајева и како ћемо изгледати. Можда се жене у том случају боље сналазе. Али, са друге стране и дан данас послије 19 година рада чини ми се да људи лакше прихватају мушкарца новинара него жену, јер ипак живимо у традиционалној средини у којој се очекује да жена буде домаћица, а не неко ко се бори за боље друштво и истражује.

Шта у овом послу највише волите да радите?

-Оне приче за које знам да ће оставити неки траг. Да ће помоћи неком. Лијепо је када сте у могућности да својим радом неком промјените живот на боље и помогнете, у смислу ако је неком потребан неки лијек, кров над главом и слично. Лијеп је осјећај када знате да се промовишући неки проблем успјели да другом помогнете, бар ето на тај начин. Али има и других дивних ствари. Лијепо је радити путописе и документарне приче. Срећна сам што сам имала прилику да урадим неколико занимљивих документарних прича, а Херцеговина је погодно тло на ком можете наћи много занимљивости које заслужују да буду испричане и које ће привући пажњу и читалаца, слушалаца и гледалаца. sanja pesut

Колико сте као новинар и као уредник у могућности да утичете на избор прилога које реализујете са вашим сарадницима?

-Прилично. Самим тим што је задатак Информативно - техничког центра у Требињу да прати шта се дешава на подручју Херцеговине, тако и правимо приче и извјештавамо буквално и из сваког села. Екипе су стално на терену у свим општинама наше регије, тако да имамо могућност да уредницима у Бања Луци сугеришемо шта је битно, а шта није.

Тв новинар мора изгледати лијепо, чак и кад има укључење у јутарњи програм!?

-То је проблем са којим се суочава сваки телевизијски новинар. Није нас све природа обдарила љепотом, али ако радите јаван посао морате повести рачуна да изгледате пристојно. За разлуку од великих студија гдје постоје шминкернице са професионалним фризерима и шминкерима, ми у малим студијима све морамо сами урадити. Када радимо теренски, често се пута десило да се морамо пресвући и нашминкати у ауту. Гледаоци нису дужни да размишљају да ли сте се ви прије коначног производа суочавали са кишом, вјетром, невременом, да ли сте имали температуру или било какав проблем. На вама је да се снађете и да на крају када станете пред камеру изгледате најбоље што можете.

Како се новинар храни?

-На жалост веома нездраво. Здрава храна и овај посао никако не иду заједно. Увијек је то некако на брзину, успут. Некад одемо на снимање и ван града, па се деси да због обавеза доручкујемо тек у четири поподне.

Да ли сте размишљали да мимо граница БиХ радите као новинар?

-Не, јер није битно гдје се налазите ако добро радите свој посао и ако имате шта да кажете. А како сам већ рекла, Херцеговина је погодно тло за прављење најразличитијих прича и сакупљање разноврсних информација. Мислим да у овом послу не постоје мале и велике средине и мале и велике теме - само добри и лоши новинари.

Које су то најтеже ситуације са којима сте се суочавали у овом послу?

-Када морате пратити неку саобраћајну несрећу која је имала трагичне посљедице, па имали смо поплаве, као и многе тужне приче људи који су остали без породица и кућа. Ма свега и свачега се нагледа новинар. А да не кажем да је стрес у обилној мјери присутан. Каже се, нико не зна колико једна секунда вриједи као телевизијски новинар. Зна се да дневник почиње у 19 часова и 30 минута. Нико вас не пита са чим се до тада суочавате и да ли је нестало струје, да ли је саговорник каснио. Али свако мора да нађе своју унутрашњу снагу, неку кочницу. Раздвојити битно од небитног и успоставити равнотежу.

Да ли можда и свој унутрашњи мир проналазите у гајењу цвијећа?

-Да, јер нема ништа љепше него кад након стресног дана дођем у своју башту и позабавим се са неких седамдесет врста биљака које сам узгојила. Тако да је много битно бавити се тако неким физичким послом у самој природи да би сте заборавили на стрес са којим се током вашег примарног посла морате суочавати.

10471426_648772988542416_5774607533078244931_n

Како сте реаговали када сте добили награду за најљепше двориште?

-Ја сам се три пута пријављивала, два пута сам освојила другу награду, а прошле године моје двориште је добило прву награду. Али наравно да ту награда није битна, циљ је промовисати љепоту наше природе, нашег дворишта и наших улица. Бринути о ономе што нам је ту, испред нас самих.

Шта бисте савјетовали свима онима који желе да се баве новинарством или који се припремају за Факултет журналистике?

- За новинара није битна диплома, већ једно опште образовање. Да располаже обилним знањем, да кажем да буду сваштаре. Људи којима се обраћамо, увијек могу препознати знамо ли материју о којој говоримо. Треба учити, пратити шта раде друге колеге, усавршавати се у оној области у којој сте најбољи.
Сунчица Пешић