„То у иностранству је већ било нешто друго. Није било игре, шарма, није било забавно и наравно, није било Петра Божовића! (смијех). Ма све је било другачије. Са Живком је било много драже, са пуно више емоција. То су ми најдражи филмови које сам снимила...“
ТРЕБИЊЕ │ Савина Гершак први пут у Требињу и како каже у Републици Српској. И данас једнако лијепа, као прије три деценије када се, случајно или не, како открива, нашла у свијету филма. Прва улога којом је засјенила просторе некадашње Југославије била је удовица Анка у филму „Смрт господина Голуже“, услиједиле су Американка у култном остварењу „Чудо невиђено“, те Марика у филму „У име народа“, сва три редитеља Живка Николића.
За портал Радио Требиња открива по чему памти то вријеме, нарочито Живка Николића, глумца Петра Божовића, али и остале колеге са којима је имала част да снима, те ко је њеном животу дао најважнији смисао. Њена једноставност и природност поптпуно су нас очарали!
- Јако ми је драго што су ме позвали у овај диван град! Овдје је стварно предивно. Стигла сам јуче, обишла доста тога и открила неке интересантне и јединствене дијелове града. Сљедећи пут морам довести дјецу, да виде ово предивно мјесто!
Вечерас у Требињу отварате трећи Фестивал медитеранског и европског филма „Требиње 2015.“ На јучерашњој прес конференцији, рекли сте „Хвала што сте ме се сјетили“, те да вам је велика част што имате прилику да награде Златни платан уручитите глумцима Неди Арнерић, уколико дође, и вашем пријатељу, глумцу Петру Божовићу.
Савина Гершак- Неизмјерно ми је драго што ћу мом драгом Петру уручити признање, награду Златни платан, за допринос евромедитеранској кинематографији, а поговото ми је драго што смо већ имали прилику да се сретнемо и попричамо у Требињу. Нисмо се видјели сигурно десетак година, а било је као да није прошао ни један дан. Сем што смо сарађивали заједно, били смо пријатељи и ван тога.
Са глумцем Петром Божовићем играли сте у два, од три, филма Живка Николића. Како је било сарађивати са њим, али наравно и са остатком екипе коју су чинили Драган Николић, Бата Живојиновић, Бата Стојковић, Љубиша Самарџић, Весна Пећанац и многи други?
- Велико искуство. Мени је било врло драго видјети не само њега како ради у филму, него и све друге глумце са којима сам имала прилику да сарађујем. Било ми је велико задовољство, учити и гледати шта они раде. А тек приватно колико је било забавно! Они су тада још интересантнији него на филму. Према томе, велико је богатство имати такве људе за пријатеље и бити у прилици да радим са њима. Знали су да нисам глумица, а примили су ме безрезервно и од мене нису очекивали ништа. Нисам имала проблем да се доказујем нити сам то чинила, све сам схватила као игру и добро се забављала! Мада, открићу вам, то за глуму, и није било тако случајно како изгледа. Још у средњој школи, у Словенији сам глумила у тетару и глума ме увијек привлачила. Изгледа да сам имала нешто у себи, премда ни ја ни било ко други није очекивао да ћу глумити као они, професионални глумци. У сваком случају дивно вријеме и диван период мог живота!
Филмски деби: "Смрт господина Голуже" (1982.)А сарадња са редитељем Живком Николићем?
- Е, то је посебна прича. Њега страшно пуно цијеним, данас можда много више него прије. Знате, тада нисмо знали ни били свјесни колики је он умјетник и која је величина његове умјетности. Страшно ми је жао што је на крају остао јако несрећан јер није снимио све што је имао у глави и хтио да направи. Кад евоцирам успомене на њега увијек помислим исто - био је изузетан човјек! Јединствен! Сада разумијем шта је он мени онда погледом желио да каже. Јако ми је жао како је завршио овај живот.
У свијет филма ушли сте крајње неочекивано. Ово је лијепа прилика да се, након бројних година колико живите ван сцене, још једном присјетимо ваших почетака?
- Тешко се присјетити јер је од тада прошло много година.(смијех) Моје фотографије су случајно дошле у руке редитељу Живку Николићу или његовом помоћнику, не сјећам се више, и они су одлучили да морам доћи. Била сам у Њемачкој, назвали су ме и рекли „Одмах дођи!“. Нисам стигла ни да се спакујем. Јако лијепа сјећања. Све је ишло некако спонтано, без проблема. Тад сам први пут летила за Дубровник. Вјеровали ми или не, од те 1982.године до јуче, када сам дошла у Требиње, био ми је други пут да авионом стижем у Дубровник. Током лета емоције су ме страшно стигле. Да ствар буде комична, сјетила сам се како ме је и тада, али и сада било страх авиона. Нисам се плашила сцене, али лета богами јесам! Из Дубровника сам ишла у Котор, тамо је већ била спремна цијела екипа. Снимање је требало да почне сваког дана, а они још нису знали ко ће бити глумица и били су прилично нервозни. Живко ме позвао на колаче и гледао док сам јела. Мене је то забављало, а он је пронашао своју глумицу. Сјећам се, рекао је „Одлично! Идемо на пробу костима, а сутра на снимање!“ Све је било преко ноћи. Како се из Њемачке нађох на снимању филма ни данас ми није јасно!
"Чудо невиђено" (1984.)Како је ваша породица реаговала, јесу ли вам били подршка?
- Они нису ни знали да сам ја дошла на снимање. То сам им касније рекла, јер сигурно ми не би ни повјеровали (смијех). У свему ми је највећа подршка био Живко, углавном. Али како је мени све била забава, тако није било ни оптерећења. Нисам никад мислила да ћу постати глумица, била сам млада и уживала у том тренутку.
Снимали сте филмове и у иностранству, како је текла инострана каријера, како сте задовољни тим поглављем глумачког ангажмана?
- То у иностранству је већ било нешто друго. Није било игре, шарма, није било забавно и наравно, није било Петра Божовића! (смијех) Пуно се радило, потпуно друга ствар, другачије снимање, на другом језику. Имала сам тренера за језик, научите свој дио и морате говорити перфектно. Ма све је било другачије. Са Живком је било много драже, са пуно више емоција. То су ми најдражи филмови које сам снимила, а остали су били у реду, мада не за мене и наравно, послије сам и престала са глумом.
Јесте ли се покајали због тога?
- Нисам, апсолутно се никада нисам покајала! Правих разлога се више и не сјећам, само знам да нисам била глумица, а силно сам жељела да студирам, и то не глуму. Нисам тада размишљала да ли са филмом престајем заувијек, буквално се све десило само од себе.
Студије енглеског језика нисте завршили, почела су снимања са Живком Николићем. Касније сте ипак завршили факултет и то психологију у Риму. Шта вас је привукло психологији?
- Већ од 1982. године живим у Риму, а и неке филмове сам снимала у Италији. Привлачила ме је медицина, али сам се ипак опредијелила за психологију, потом и психотерапију. Студирала сам у Риму, укупно 11 година, прво факултет, а потом пет година специјализације. Издржала сам све. Задовољна сам послом, иако у посљедње вријеме не радим много. Окупирана сам дјецом, мојим седмогодишњим близанцима и највише волим да се бавим њима. Они су нешто најљепше што ми се у животу икада десило! Родила сам их са 44 године и тада схватила како је предивно бити мајка! Нема ријечи које могу описати мајчинство. Све је ОК, али дјеца су ми ипак број један!
С обзиром да вам је супруг сликар, а ви сте својевремено, са 16 година, и званично били трећа тенисерка у земљи, потом глумица, показују ли насљедници можда склоност ка спорту или умјетности?
- Син игра тенис, кћерка балет, а обоје сликају. Али видјећемо шта ће бити, не форсирамо их ни у чему, нека сами одаберу свој пут.
Откада нисте на сцени, мало се о вама зна. Приватност успјешно држите за себе?
- У Риму ме мало ко зна, ваљда ме нису тражили, па ни узнемиравали. Дала сам свега два до три интервјуа. Живим као нормалан свијет, потпуно посвећена породици, дјеци, нашим заједничким тренутцима. Имам мало слободног времена, а користим га да са породицом одем на море, у планину. И данас се увијек враћам Словенији, на наше имање на којем узгајамо краве и гдје годишње проведемо мјесец дана, потпуно релаксирани и срећни. Разговарала: Маја Бегенишић
