И када је пуно тешко, у удружењу је увијек лијепо
Права је овдје дружина с којом се дијели свака ужина
Увијек разлога за смијех има и то прија свима
Игра понекад нас мало старије врати у дјетињство
Дијете свако смије се слатко ријетко која суза потече
Удружење – то је чаробно мјесто гдје увијек радости има....
Свако дијете у удружење иде радо и нема бриге да ли галами или се смије
Све је дозвољено за свако дијете
Овом удружењу краја нема сваког дана врата су широм отворена...
Ово су стихови Милене Дурсун, једне од 130 корисника услуга Сервисног центра „Сунце нам је заједничко“ из Требиња.
Њихови корисници су генерално веома ведар свијет – дочекују с пјесмом и осмјесима, цртају, израђују украсе и накит које ће продавати на изложбама, а зарађени новац касније заједно потрошити у некој шетњици с кафом. Често иду у шетњу, музеј, биоскоп....
„Волим да цртам, пишем, идем у шетњу и пјевам“, прича Нешо који прави савршено прецизне колаже, а Нина показује наранџе које је израдила техником колаж, прича да има маму, тату, два брата и бабу и да у њиховој кући никада није досадно.
„Овдје нам је стварно супер, цртамо, пишемо, слушамо музику, плешемо, а јуче смо кухали компот. Kада је рођендан имамо торте, а некада их правимо сами ја волим да лижем кремове“, прича Нина.
Таша сјајно пјева, брат јој је поклонио електрични микрофон да све љепше звучи, а Зока највише воли да пјева и плеше.
Немања Нецо каже да највише воли да црта и лијепи и да од карата прави торањ, али да ужива да прави мафине с џемом и да пушта пјесме с ју-тјуба.
„Много сам срећан што имам удружење, али сам сретан и што удружење има мене“, каже Нецо, а Лазо показује свеске са савршено исписаним словима (касније ће се показати да је сам научио да их пише).
Сервисни центар је настао из требињског Удружења „Сунце нам је заједничко“ које су 1998. године основали родитељи дјеце са сметњама у развоју.
„Тада није било другог организованог облика подршке и родитељи су, у сарадњи с локалним центром за социјални рад, уз помоћ њемачке организације Дијаконе и власти тада Општине Требиње, кренули. У почетку је то било дружење и размена искустава, с децом су радили родитељи јер се сматрало да су они најбољи корехабилитатори, а помагали су нам УНИЦЕФ и 'Save the Children'“, прича Весна Миљановић, директорица Центра.
А онда су се 2019. године појавили представници УСАИД-а и понудили да преузму програм сервисног центра, па је на основу тог договора „Сунце нам је заједничко“ своје активности проширило на цјелодневно збрињавање, уз подршку стручних радника.
„На руку нам је ишла и чињеница да је раније у Републици Српској Закон о социјалној заштити признао право на дневно збрињавање особа с потешкоћама у развоју на основу чега је Удружење, на бази Партнерског уговора о сарадњи са локалним Центором за социјални рад кренуло са пружењем услуга дневног збрињавана за дјецу и лица са потешкоћама у развоју у Центру за дјецу и омладину са посебним потребама. Није ту било неке велике разлике осим што сада, уместо раније до 14 сати, радимо до 20 сати, дакле имамо и другу смену, а отворени смо за сву децу са сметњама у развоју, без обзира на врсту сметњи. Уз то је, с преузимањем програма сервис центра, осим много администрације за коју смо с временом схватили да је јако корисна, добили психолога, логопеда, физиотерапеута, социјалног радника, дефектолога и два медицинска техничара. Тиме је наша помоћ породицама и дјеци с потешкоћама постала сврсисходнија, од збрињавања смо прешли на стручни рад и рад Удружења подигли на виши ниво. Имамо и групу сасвим мале деце с различитим облицима потешкоћа, од три године на више, њих је 18, они су у приземљу и с њима индивидуалне третмане раде физиотерапеут, логопед и дефектолог, психолог. Запосленици пролазе бројне обуке, стручне и организацијске, семинаре, вебинаре... сада се спремамо за нове приступе у раду с децом, првенствено сензорну интеграцију, реедукацију психомоторике... То већ радимо по мало, али нам недостаје простор и када преселимо у нови - биће много лакше“, прича Миљановић и наглашава да дневно кроз удружење пролази 30-ак дјеце који долазе на третмане или у радионицу, остају по шест сати, имају организован превоз комбијем Центра, а има и оних који остају краће, пола сата или пар сати, зависно од потреба родитеља.
О разликама између услуга које пружају Сервисни центар и јавне установе, Миљановић каже да су у Центру све услуге бесплатне и да их дјеца могу користити према потребама у третманима од 45 минута и више пута седмично, али и да услуге може користити цијела породица дјеце са потешкоћама у развоју, дакле и родитељи и браћи и сестре.
„Удружење има шири дијапазон услуга, прати трендове, људи су креативни и сналажљиви, раде срцем, сасвим су посвећени деци. Ми користимо термин деца, без обзира на то колико година имају“, смјеши се Миљановић.
„У Сервисни центар 'Сунце нам је заједничко' су добродошле све породице које процијене да је неком од њихових чланова потребна помоћ, с налазима или без њих. Уколико родитељи желе да с нама подели налазе – даће их. Ми би волели да их имамо јер је лакше радити, али ако не желе - не жели, даће их можда касније“, прича Миљановић, а социјална радница Ирина Савовић додаје да углавном имају налазе и да је све више младих родитеља који им се обраћају, да сами доносе налазе, да су прилично начитани о проблемима с којим се носе.
„Али уколико дијете има епилепсију или пије неке лијекове или би требало да их пије - морају нам рећи и дати прецизан опис терапије. Нису родитељи тешки на тим стварима, долазе с повјерењем, а и навикли су јер им то сви траже“, каже психологиња Бранка Шкоро.
У Сервисни центар су родитељи у почетку долазили на препоруку других родитеља, након што виде објаву на фејзбуку или чују од комшија.
„Било је неког отпора, а можда и сумње, али, корак по корак, задобивали смо поверење. Од тренутка када смо рад продужили на 12 сати и добили стручне раднике - повећао се број корисника, првенствено мање деце, млађих породица“, прича Миљановић.
Шкоро се присјећа да су у почетку родитељима објашњавали да дијете у Центру могу оставити и тек да би били сами са собом.
„Прихватају да доведу дјецу на третман, али да их оставе на неколико сати - тешко. Ми смо им објашњавали шта ћемо радити с дјецом и рекли им да они за то вријеме могу отићи на кафу, гледати филм, бити сами са собом, али их је већина на то одговарала да им њихово дијете није терет и то је било сасвим разумљиво - има ту страха од одвајања, од реакције дјетета када га оставе, страха да ће неко помислити да им је дијете сметња, али су с временом прихватили ту могућност“, појашњава Шкоро, а Савовић објашњава да се породица која има члана са потешкоћама углавном ослања на властите капацитете.
„Родитељи се углавном ослањају на чланове породице, сестре, браћу, баке… и све док неко од чланова породице може да чува дијете - тешко се одлучују да га доведу у удружење и на кратки боравак…. Родитељима који су запослени тешко је наћи некога ко ће да брине о њиховом дјетету, особу коју би платили да га припази и тада најчешће највећи терет понесу мајке. Али имамо једну која је подстакла много младих родитеља да долазе. Она је препознала значај наших услуга и користи могућности Центра да би отишла с пријатељицама на кафу, на спорт, да би имала за себе кратки предах... Једном је рекла да никада није добила љепши поклон јер је једино њено улагање у све што добије од нас - да доведе дијете и да дође по њега. Сада дијете иде у школу и рјеђе долазе, али долазе“, прича Савовић и наглашава да је у јутарњим часовима у Центру мање дјеце јер су у школи или вртићу.
„Послијеподне је тешко наћи адекватну окупацију за дијете, посебно ако оно испољава проблематично понашање или превише времена проводи на телефону и рачунару. Тада родитељи излазе у шетњу, воде дјецу на пливање, цртање или код нас“, прича Савовић.
Шкоро појашњава да родитеље тешко прихватају ситуацију у којој се нађу када добију дијете с потешкоћа и да је то највећи изазов за људе у Центру.
„Најлакше прихватају логопеда, па и дефектолога, али када дођемо до психолога или социјалног радника – почињу проблеми. Мислим да сматрају да им превише улазимо у интиму, а ми им морамо поставити нека питања јер морамо разумјети контекст. То је нешто с чим се вјероватно суочавају сви стручни радници свуда у свијету, но то је проблем за чије рјешавање смо се школовали, али је ипак једна од тежих ствари с којима се срећемо“, каже Шкоро, а Миљановић наглашава да су ипак остварени велики помаци јер се до прије десетак година није уопште причало о потребама родитеља или браће и сестара дјеце с потешкоћама у развоју, како се они носе са ситуацијом у којој су се нашли, да ли су уморни, да ли им је потрбена подршку у тој сталној борби, него је увијек акценат био на дјетету и његовим потребама.
Други изазов је прилагодити заједничке активности различитим могућностима дјеце која долазе на дневно збрињавање.
„Разлике миримо тако што радимо заједно, кроз различите радионице. Сада се спремамо за једну изложбу, а иначе организујемо кулинарске радионице у којима сви учествују у складу са својим могућностима. То радимо с циљем да их научимо да сами себи спреме нешто за јело или да помогну својим родитељима, да развијамо потенцијал за самосталност. Они то воле, воле да имају неку одговорност и да их неко пита за мишљење јер тиме добију потврду свог значаја. Не воле да се неко према њима понаша као према малој дјеци. Ми знамо на ком су они степену развоја, али знамо и какви се процеси одвијају у њима и разлике успијевамо помирити заједничким радом - балансирамо, учимо заједно, размјењујемо идеје... Теме за радионице смислимо унапријед, наше разговоре прате анимирани филмови и сликовити прикази за оне који не могу да прате разговор. Приступи су различити, али прилагођавамо се једни другима и учимо једни од других. Недавно смо обиљежавали Међународни дан хљеба и пецива - разговарали смо о припреми хљеба и пецива, неки су спремали хљеб, а неки су цртали и бојили. Радимо и менталну гимнастику и дивно је колико се они труде“, прича Савовић, а Мијановић додаје да има момената када се питају како даље.
„Али знамо да наша дјеца немају гдје и брзо налазимо рјешење, увијек неко има неку добру идеју“, каже Миљановић.
Шкоро подсјећа да их је готово одмах с преузимањем програма сервисних центара, заскочила корона пандемија.
„Нисмо знали како да радимо јер је све било затворено, па смо у центру шили маске и тако показали да смо увијек уз њих. Дјеци је било забрањено да долазе, све је било затворено, па смо комуницирали онлине. Не знам колико пута сам погледала њихове поспремљене собе - зову недјељом у 9 увече да покажу како су то лијепо урадили. Ми смо снимали филмове, пјесмице, звали их телефоном, пјевали с њима, а они пишу, шаљу израђене задатке које смо им задавали... али онлине контакти нису адекватна замјена јер је живи контакт незамјењив, максе су озбиљан проблем - дјеца не виде лице, не препознају нас, не виде емоцију. Генерално мислим да ћемо сви тек платити посљедице непрепознавања некога због ношења маски. То су шупље информације и тешко је радити с дјецом ако вас не препознају. Двије године је дуго да радимо на тај начин, али ја сам презадовољна како смо преживјели овај период“, прича Шкоро.
И у СЦ „Сунце нам је заједничко“ уочавају да се мијења однос друштва према особама с потешкоћама, али сматрају да је најважнији допринос управо тих особа и њихових породица.
„Kада смо тек почели да радимо и када бисмо, рецимо, кренули у шетњу или музеј, од наше зграде до парка, то је био подухват. Kада вратим време –било је много другачије, а сада је то већ сасвим нормално. Родитељи кажу да им је битно дружење и отварање према свету, на тај начин су схватили да нису сами, да и други имају потешкоће, а мислим да је посебно помогло то што смо јавно почели да говоримо о деци с потешкоћама и њиховим потребама и жељама - да иду код лекара, певају, цртају, шетају, иду у биоскоп... све то је много лакше добити када су заједно“, каже Миљановић и закључује да друштво у БиХ у цјелини постаје инклузивније.
„Ако смо ми затворени - друштво је суздржано према нама јер не жели да уплаши некога. Свако ће се помјерити када наиђемо, али неће ући у интеракцију. Kада смо ми почели да се отварамо и да их пуштамо у наш свијет – почели су и да нам се обраћају. Kада имамо продајне изложбе с њих десетак иде нас троје, али их пустимо да за тезгом буду сами - најмањи проблем је хоће ли нешто израчунати погрешно, а најважнија је њихова интеракција с људима. Некада су људи имали бојазан, али сада се то мијења, дуго смо били робови претпоставке и стереотипа, али сада и ми инсистирамо да идемо кроз центар града да нас сви виде и људи примјећују, лијепо реагују“, прича Шкоро.
А да је инклузија за њих много више него за друге показује чињеница да су у Удружењу запослене четири особе с потешкоћама у развоју.
„Данас сва деца имају право да иду у редовну школу, али је проблем организовати наставу, наћи асистента... Проблем је и где с дететом ако не може пратити наставу, али и где после основне школе, у коју средњу школу кад оне нису баш прилагођене нашој деци. На крају долазе код нас, али код нас не могу добити наобразбу потребну за посао, али ми тражимо начине да им помогнемо. Пре 11 или 12 година смо кроз један пројекат запослили четверо одраслих на девет месеци, али након пројекта им нисмо могли дати отказ и оставили смо их у радном односу. Они данас имају 12 година радног стажа“, појашњава Миљановић и наглашава да и удружење и сервисни центар константно раде на промоцији запошљавања особа са инвалидитетом, а сада интензивно размишљају и о успостави становања уз подршку јер имају кориснике који су у могућности да сами себи направе јело, купају се, обрију се...
„Има их који су сами научили стране језике, говоре и по два, а на радионицама су много говорили о хигијени, едукацији...“, напомиње Савовић.
У Сервисном центру „Сунце нам је заједничко“ организују и Игре без граница с циљем да дјецу с потешкоћама јаче повежу с њиховим браћом и сестрама који можда имају одређени отпор према дјеци с потешкоћама у развоју.
„Породице пролазе кроз различите тешке ситуације, има дјеце која се ломе, имају отпор према брату или сестри, али игре без граница и креативне радионице руше те баријере. На првим Играма су радили физиотерапеути и медицински техничари и било је сјајно како су дјеца то прихватила. Дисциплине су биле једење шлага, прескакање ластиша, школица, прелазак преко рупе... личило је на старе Игре без граница које смо гледали на тв. На сваким наредним играма се повећавао број дјеце, па смо их љетос организовали на отвореном простору. Дошли су родитељи, браћа и сестре, а међу њима и једна дјевојчица која је сасвим промијенила однос према брату и сасвим изгубила баријере које је имала према њему и према удружењу и када су је другарице звале да иде с њима, рекла им је да не може јер је у центру за ону дјецу, а управо то нам је циљ“, прича Савовић која је Игре осмислила након једне едукације.
Сервисни центар „Сунце нам је заједничко“ је члан Савеза удружења ментално недовољно развијених лица РС у ком је више од 30 удружења која имају сличне мисије, а сервисни центри који имају подршку УСАИД-овог програма „Инспирација“ и којих у БиХ има седам, по један у Требињу, Завидовићима, Бањалуци, Зеници, Фочи и два у Сарајеву, су умрежени на нивоу БиХ. Самостално дјелују у локалним заједницама, а заједнички иду према институцијама ентитета и државе је тако лакше остварити било који циљ - само сервисни центри окупљају више од 1.000 породица.
„Родитељима треба системска подршка, а наш циљ није да идемо од врата до врата и молимо помоћ, него да се успостави систем. Ми сада радимо припрему за запошљавање или становање уз подршку, али то не може и не смије остати само на удружењу, него људи морају добити системску подршку од самог почетка“, каже Миљановић .
Оно што је у овом тренутку највећи проблем или највећа жеља запослених у СЦ „Сунце нам је заједничко“ јесте нови простор како би могли да развију нове активности и корисницима обезбједе мало приватности када им затреба, али и мало више новца како би запослили још пар људи и успоставили мобилни тим за обилазак корисничких породица
„И сада радимо кућне посјете, према потреби и властитим аутом, носили смо лијекове, дидактичке игрице, маске када је био 'локдаун' прошле године“, каже Миљановић.
Једна од мама, Kовиљка Станић каже да је све много лакше са Сервисним центром.
„Ми од недавно користимо њихове услуге и све добијемо бесплатно. Без Центра ми то себи не би могли приуштити, а све то је јако важно за моје дијете“, каже Станић.
Социјална радница Ведрана Вулетић сматра да је велика срећа за требињски Центар за социјални рад то што постоји сервисни центар.
„Они су прије свега нас растеретили јер све породице које су чланови удружења су и кориснице услуга нашег Центра, а осим тога - тамо раде квалификовани и обучени људи и сви на једном мјесту. Велика су помоћ породицама које имају чланове с потешкоћама у развоју јер то је стална борба коју нико не може водити за њих и свака помоћ им је добродошла“, каже Вулетић и наглашава да у Требињу у јавном систему здравствене бриге нема логопеда осим једном седмично на три сата за цијели град што није у складу с потребама.
„Локалне заједнице се довијају како знају иако би добро било да законом буде прописано који стручњаци морају постојати у јавном систему здравствене бриге, без кога се не може. За нас је срећа да имамо сервисни центар, а хвала богу да се почело више причати о особама с потешкоћама у развоју и радити с њима јер није исто када почнете радити с неким када има десет или двије и три године, а ми не можемо затварати очи пред тим људима и њиховим потребама“, каже Вулетић.
У Управи Града Требиња, Слађана Скочајић из Одјељења за културу, породицу, спорт и образовање каже да је Сервисни центар „Сунце нам је заједничко“, осим што помаже породицама које имају чланове с потешкоћама у развоју, оплеменио Требиње у контексту односа према особама с потешкоћама у развоју.
„Они су својим радом и јавношћу тог рада град ослободили предрасуда, а с друге стране - дјеца повјерена њима на дневни боравак су на сигурном, имају добре менторе и његоватеље. Уз то са сигурношћу могу рећи да је тим особама Центар помогао да живе љепше и садржајније, да не морају да пате више него што већ пате због основног проблема који имају“, каже Скочајић и наглашава да ће у новом простору, који ће Центар добити захваљујући донацији УСАИД-а и уз суфинансирању Града, и туристи и посјетитељи Требиња моћи повјерити своје дијете на дневно чување и бригу како би добили вријеме за себе, али и дјетету обезбједили садржајније активности.
