Antigona3.jpg (223 KB)

Све је било на свом мјeсту. Утегнуто. Као да ће на параду. И капа са перушком. И униформа објешена преко десног рамена, фризура, ципеле...

Знала је да то једноставно мора урадити. Обје су јој биле као сестре. И Радмила и Госпава. Кад у јој, још док је дјевојчурак била, умрли за редом и мајка и отац, покојни чика Милован је прихватио као своје дијете. Што је било за Радмилу и Госпаву било је и за Фериду.

А ако није купио писанке Фериди, чика Милован није купио ни својим кћеркама. За столом прва је до њега сједала Ферида. Па онда његова дјеца. И нико се није наљутио. Није је ни попријеко погледао. Лијепо то вријеме бијаше. Требиње је од касабе постајало права мала варошица. Ко год да је дошао није се у том убавом мјесту сувишан осјећао. Ни трговци који су из Конавала вино у мијеховима догонили, ни Зубчани који су једном седмично на пијацу силазили... Ни православни, ни мухамеданци, ни католици. Имали су своје мјесто под сунцем. И све их је једнако гријало.

И ОНДА, као по оном животном правилу, толико је добро да је чудо и толико трајало. Челичне птице почетком априла надлетише Требиње. Дође војска из правца Мостара и Дубровника. Чудна војска. У црно обучени са „злом срећом“ у очима. И подигну главе сва требињска фукара. Извирише и измилише из мишјих рупа, испловише из вирова Требишњице. Живнуше као да су чекали да их на копно избаци фукара и гора од њих. Срећа па то чика Милован није дочекао. Заувијек је склопио очи кад упече Панталијево сунце. Крајем августа га сахранише у хладу чемпреса гдје вјечним сном спавају сви његови.

Ту ће и Радмилу сахранити. Није сигурна од чега је и како заспала вјечни сан. Само је тихо склопила очи. И отишла. Одлучила је да то мора урадити. Радмила је то заслужила. Била јој је сестра. Не крвљу него нечим што обичан човјек не може да разумије. То је било више од крви. Та духовна нит везала их је скоро двадесет година. Морала је да је сахрани онако како су сви њени на починак отишли. Уз свештеника, опијело и спровод. Усташке власти су то сматрале као светогрђе. Антидржавни посао. А херцеговачке јаме безданице пуниле су се Радмилама и Радмилима... Она своју сестру мора достојно сахранити.

Радмила је то заслужила.

УЗАЛУД је Госпава одговарала од тога. „Немој моја Ферида, немој. Сахранићемо је по ноћи. Кад никог не буде. Видиш да се љуте. Ако ми и тебе убију ни мени останка нема. Одох ја за тобом одмах. Кунем ти се одох у најдубљи вир код Малтезова кола. Немој секо моја“, говорила је Госпава за њом са сузама у очима. Бољеле су је те сузе. Више него оне кад су јој мајку и оца у дрвеном табуту спуштали у „гњилу“ у Засадском пољу.

Морала је то због Радмиле да уради. Повратка није било. Кренула је улицама. Поносно и високо уздигнуте главе. Баш онако како су она и Радмила и Госпава корачале у „Соколском“ строју за празнике. За њима се окретало цијело Требиње. И официри пјешадијског пука, и газде локалних кафаница, и чиновници суда, и обични грађани. А њих ни брига. Гледале су далеко.

Још даље од Леотара који им је увијек био животна одредница. И сада су је гледали док је, обучена у свечану соколску униформу, храбро газила врелом требињском калдрмом. Само ово су били другачији погледи. Погледи пуни мржње, зависти, страха, боли... Осјећала их је на свакој пори коже. У потиљку највише. „Сад повратка нема. Идем код Франчића. Сјећала га се као стидљивог апотекарског помоћника који се пробудио са оним вашкама које су добиле пушке и каме у руке. Знала је да је био у њу некада заљубљен. Сад је био недодирљив. Био је прочелник Усташке надзорне службе и без њега и његовог потписа ниси могао ни из града изаћи. А камоли спровод са свештеницима кроз град провести. Али идем, па макар ме на Мамулу или у Ћеловину послао. Морам због Радмиле. Због покојног чика Милована. Због Госпаве. Због себе”, готово да је гласно размишљала.

У ТОМ ТРЕНУТКУ је зауставише двојица обучена у црне униформе. На главама се златило оно злокобно У. „Види, види краљеве соколице. Да нећеш код Пера у Лондон са том перушком. О Ферида...“, осјетила је зло у њиховом гласу. Ипак је пропустише код Франчића. Није разговор са бившим апотекарским помоћником дуго трајао. Викао је на њу. Помињао да се не игра са животом. Да и због мањих грешака глава лети. Да муслимани уз Дрину страдају... Да треба да се уда за њега, да рађа дјецу... Све је то прећутала. Само је на крају чула...“Ма затрпај ту четникушу како хоћеш. Само нећу циркуса.“

У ТРЕБИЊУ кажу никад није било чудније сахране. Погребна кочија је носила покојну Радмилу. Испред је ишао дјечак са крстом а иза ковчега поп и малобројна родбина. Како је тужна поворка ишла узбрдо ка Подгљивљу колона је била све дужа и дужа. Придруживали су се мали, обични људи. Талијани на Билећкој капији, као по команди скидоше капе са перушкама, из крша се спустише људи и жене, из Хрупјела такође. На гробљу су их чекали бројни Требињци. Поново је људство побиједило. Исто оно људство о поштење које је „посјело“ Радмилу за Милованов сто, није је одвајало од своје дјеце... исто оно људство које је живот ризиковало како би Радмилу достојно сахранило.

Док се свештеник опраштао од Радмиле, Ферида као да је чула анђеоске гласове. И као да је осјетила да је лагани повјетарац милује. Баш онако како је мајка, док је мала била миловала. Топло и мајчински.

ОД ТЕ ГОДИНЕ много времена прође. Много људи се измијени у Требињу. И поново су војске долазиле и одлазиле. А три хумке у хладу чемпреса, једна поред друге, као загрљене, пркосе времену и временима. И причају најљепшу причу. Причу да сестре не повезује крв. Спаја их и још нешто више. Оно што се не да ријечима објаснити и словима описати. Оно што имаш у себи и носиш га кроз олује и буре. Оно што ти Христ, Алах или Крист дарује.

Ферида, Радмила и Госпава живе... Живе овом причом, али и сјећањем које живи. И тече као Требишњица.

Ратомир Мијановић

(насловна фотографија: Себастијан Норблин - Антигона сахрањује Полиника)