Директор Поште истиче да се магнетне картице и данас могу купити у „Малој пошти“, премда се слабо продају. Како наводи, у року од пола године су продали двије картице од 10 конвербибилних марака и осам картица од 5 марака. Телефонске говорнице које се налазе у Пошти се никако не користе, потпуно су искључене из употребе...

Давне 1894. године у Сарајеву је инсталирана прва телефонска говорница у Босни и Херцеговини. Међутим, савремене технике комуницирања су утицале да се смањи потреба за коришћењем јавних телефонских говорница.

Данас, кад погледам телефонску говорницу, размишљам о њеној историји, о људима и њиховим реакцијама кад су први пут угледали телефон. Кад год прођем поред телефонских говорница испред „Мале поште“ обузме ме неки чудан осјећај носталгије и размишљам како сам и ја свједок једног прошлог времена. Гледам меланхолично ту справу и присјећам се картице коју је мама имала за „не дај Боже“. Исту ту картицу ми је давала кад год сам ишла у град уз ријечи „за сваки случај, злу не требало“. Сјећам се, сваки одлазак до града је значио и одлазак до говорнице како бих видјела колико је сати и за колико морам да кренем кући.

С обзиром да у Требињу постоје телефонске говорнице и у Пошти и на неким јавним трговима, разговором са директором Поште дошли смо до потребних информација о развоју система телефонских говорница у Требињу. Такође, потребне информације су нам дали и у „Поштама Српске“ и у „Телекому Републике Српске“.

Како нам из кабинета директора „Пошта Српске“ из Бањалуке појашњавају, некадашњи ПТТ систем подијељен је на „Поште Српске“ и „Телеком Српске“. „Поштама Српске“ су том подјелом припале говорнице унутар просторија Поште, док су „Телекому Српске“ припале телефонске говорнице смјештене на јавним површинама.

У Требињу је прва телефонска говорница постављена 1977. године и од тада су јој се мијењали, кажу нам из „Телекома“, и изглед и начин коришћења односно функционисања.

„У Требињу је прво постојао само Технички центар који се налазио на Главној улици. На мјесту где је сад 'Мала пошта' биле су двије или три говорнице. Ту су сједиле и двије жене које су имале бројач импулса, док су на сат мјериле колико човјек разговара. Тај систем је био веома примитиван. Око 1989. године Пошта се сели у нове просторије и тада почињемо да употребљавамо модернију технику која је омогућила људима да на екрану виде колико су новца потрошили приликом разговора“, говори нам Јово Краљевић, директор Поште у Требињу и истиче да су војници највише користили те говорнице, те је у Требињу било девет кабина, док је Билећа бројала десет због Школе резервних официра која се тамо налазила.

Како нам каже директор Поште, постојале су двије или три аутоматске говорнице и оне су радиле на динар. Појавом инфлације, жетон постаје средство којим се покреће рад говорнице, а цијена жетона се мијењала како је инфлација расла.

Директор Поште истиче да се магнетне картице и данас могу купити у „Малој пошти“, премда се слабо продају. Како наводи, у року од пола године су продали двије картице од 10 конвербибилних марака и осам картица од 5 марака. Телефонске говорнице које се налазе у Пошти се никако не користе, потпуно су искључене из употребе.

„Јавне говорнице су постављане на подручјима гдје је највећа концентрација становништва – у центру града, у институцијама и објектима гдје постоји потреба за њиховим коришћењем као што су болнице, казнено-поправни заводи и слично. Такође, постављале су се на улазима и ходницима значајних јавних установа и институција, на прометним улицама, двориштима школа, аутобуским и жељезничким станицама“, наводе из „Телекома“.

Из „Пошта Српске“ истичу да је смањена употреба телефонских говорница у цијелом свијету и да не постоји примјер да је овај тренд промијењен.

„Чак ни њихова извјесна вриједност у смислу традиционалног или туристичког добра није помогла да се у већем броју задрже у раду, осим у ријетким случајевима гдје су саме локалне средине преузеле обавезу одржавања“, кажу из „Пошта Српске“.

 

Говорници дали културну димензију

Премда све указује на скори одлазак телефонских говорница у заборав, поједина мјеста су нашла начин да их заштите од „новог времена“.

Многа мала мјеста у Великој Британији су на занимљив начин промијенила намјену црвених телефонских говорница и тиме им дали културни значај. С обзиром да су црвене телефонске говорнице међу неколико најпознатијих британских симбола, претворене су у мини-библиотеке и тиме су добиле нову намјену која ће продужити њихов вијек трајања. Ове мини-библиотеке функционишу тако што донесете неку своју књигу и оставите је, а узмете неку другу.

Једна лондонска говорница је чак претворена у онлајн салон компаније „Пежо“.

У Њемачкој су поједине телефонске говорнице, такође, претворене у библиотеке.

Прва је постављена у Чикагу

У Босни и Херцеговини је 1877. године објављена прва вијест о телефону. Прва примјена телефона у Босни и Херцеговини приписује се војним јединицама приликом гашења херцеговачког устанка 1882. године и од тада се интензивно радило на увођењу телефонске мреже за потребне војних јединица и државних органа. Потом је, 1889. године, донесена инструкција о увођењу телефонског саобраћаја прво у важнијим војним гарнизонима, а затим и у осталим војним јединицама и органима власти. Тек 1894. године, инсталирањем градске телефонске говорнице у Сарајеву, учињени су први значајнији помаци ка јавном телефонском саобраћају. Тада је становништву допуштено да телефон користе у случају неке опасности.

Ратно министарство је 1895. године одобрило да се за органе власти и приватна лица уведе телефонска мрежа у Сарајеву и Тузли, док је јавни телефонски саобраћај пуштен у погон тек 1898. године у Сарајеву.