Већ пет дана прикупљам храброст да напишем једну причу.

Инспирације ми не недостаје. Али храбрости немам. Једноставно се бојим да ових тридесетак редака не буде премало да најљепшим бојама украсим причу у којој ћу описати Даму која је заслужна што сам постао новинар.

Сигуран сам, заслужна и што сам постао бољи човјек.

Поприлично нервозан, надобудан преко сваке мјере и пресигуран у себе, закорачих те октобарске вечери у просторије Радио Требиња.

Расписан је конкурс за новинара, чуло се из старог Шарповог касетофона.

Боже, како је само вјетар јако дувао, док сам несигурним кораком грабио Горичким пољем мислећи да сам, ето богомдан, да постанем новинар.

Отрежњење је било поприлично болно.

Дама са наочарима широког оквира, строгим гласом, у коме сам препознао доста бриге и помало гриже савјести рече: „Граматика ти није јача страна, опште знање је коректно, али што гуташ слова кад читаш. То је страшно. Неки други пут. Можда“.

„Паф, пропаде још један Пулицер“, помислих док је сјеверац Горичким пољем „свирао“ још један растанак са илузијама.

Ипак, судбина нам често подијели карте којима се никада нисмо надали. Мој „кец из рукава“ био је телефонски позив да поново дођем на радио. Недуго послије прве капитулације. Овај пут је све било ипак мало другачије. И по мене боље.

Дама са наочарама била је, нека се моје колеге не наљуте, прва дама требињског новинарства, Смиља Перовић. Новинарка која је била стуб и ослонац  Радио Требиња, једро и јарбол која је (заједно са радијском и екипом из „Гласа Требиња“) сачувала новинарско достојанство Требиња у најтежим могућим временима.

О драги Боже, колико сам само гледао у бијели рупичасти зид радија неуморно отварајући широко уста и бјесомучно изговарајући брзалице. Колико сам само малих огласа прочитао наглас у тој „глувој соби“ сам себи, вијести „изврнуо“ и поново написао...А Смиља је, као добра вила, увијек имала живаца да све прочита, савјетује, али Бога ми и дебело наружи. За све је имала разлог. И оправдање.

И онда када ме је, као мало дијете наружила када сам резултат једне кошаркашке утакмице умјесто седамдесет осам шесдесет четири прочитао „седамдесеосам шесетчетири“. Или онда када ме је питала, да опростите, „да ли ти, Ратомире, вршиш пишање“ или „пишаш“. Црвенило ништа није вриједило била је још једном у праву.

Колико год можете најљепших моралних особина да напишете слободно их можете додати овој Дами. Али прије свега три П. Поштење (то јој је било на врху пиједестала врлина), правденост (када би се неки поклон дијели себи би увијек остављала посљедњи и најмањи дио), професионалност (држала је до радија као до родне куће)...

Моји новинарски дани су пролазили, низали се текстови, репортаже, тонски записи, емисије...било је и даље критика, похвала ипак више....

Вријеме је пролазило, а наша Смиља је полако венула, непримјетно се разбољела, као дан, коме се примиче мркла јесења ноћ, нестајала.....

„Погледај, молим те, овај дневник. Ух, нешто ме боли глава. Не могу....И угаси компјутер и штампач. Може загрмити“, рече ми и лаганим кораком оде низ ходник.

Више је нисам видио.

Те ријечи и дан данас себи понављам. Што јој ништа не одговорих, што се не испричах још мало са њом, што нисам... Не вриједи, Бог је хтио другачије.

Данас, данас је све другачије. Није то више оно што је било. И ништа више није као прије. Понекад тако пожелим да ме неко искритикује и каже „смото један, пробај то другачије... каква ти је ово вијест.“

Када год ме западне нека, како би рекли, заје*ана тема у себи помислим - како би то Смиља урадила или кад урадим - шта би ми Смиља исправила. Али Смиље више нема...

Нема је физички, али је присутна духом међу свима нама, њеним ученицима и сарадницима... И Мајом, и Влатком, и Дубравком, и Весном, у мени, Дарку, Раду, Зоки, Нуни, Вукану...

И за крај опет о храбрости. Прије неколико дана напунило се пуних 13 година од како нас Смиља са неког облака гледа.

Ми смо сви били, на један посебан начин, њена дјеца. А она, на један поново специјалан начин, наша мајка, добра вила, добри дух са неба.

Убијеђен сам да ће ово, на неки чудесан, магичан начин прочитати.

Боже, надам се само да ће бити задовољна и рећи - коначно си постао новинар, помислих у себи.

Нисам, Смиљо, нисам... Ти си то од мене направила.

Ратомир Мијановић