Оно што мене највише фасцинира је сам тренутак када пустим птицу на плијен и посматрам праисконски призор надметања предатора створеног да лови и плијена, који даје све од себе да се спаси.

Уз животиње као главну преокупацију, са жељом да једног дана има птицу грабљивицу, растао је дјечак у требињском насељу Виногради. У атмосфери припрема за лов и риболов, главних породичних преокупација, опредјељење да постане то што јесте, дошло је природно.

Сјећања на дједове приче живе су слике. Ванременске. Утицале су много на прву дјечачку спознају за древну вјештину лова. Радан Булатовић је одрастао и срце поклонио соколарству. Свијету којем припада дању, док се увече окреће дизајну, професији за коју се школовао.

„Ђед Тошко причао ми је много пута да је као дијете сањао о томе како да ухвати птицу грабљивицу. Био је страствени ловац и риболовац. Ту љубав пренио је и на нас остале, нарочито на мог стрица Жарка и мене. Мој отац Жељко био је логистичка подршка. И данас својим иноваторским талентом и вјештим рукама ствара разне направе, којима олакшава и помаже мој соколарски рад и ангажовање на пољу биолошке заштите уз помоћ птица. Кроз лов, боравак у природи и дружење са стрицем, од тих раних дана научен сам да птице треба вољети и да одстријел никада није опција. Касније, стриц ми је поклонио књигу 'Енцикопедија лова' у којој сам први пут прочитао нешто озбиљнији опис лова са птицом грабљивицом. Отворим је и сада, и обновим градиво“, прича нам овај тридесет двогодишњак, који соколарство, у правом смислу те ријечи, живи.

Било му је опсесија и онда када није знао ни тачан назив ни потпуну суштину оваквог, алтернативног начина лова. Доласком на студије у Београд, на Високу школу струковних студија – Београдска Политехника, смјер – дизајн индустријских производа, ствари су се промијениле. Све што је сањао, добило је пуни облик, опипљив и реалан. Толико, да кад га питамо шта је за њега соколарство, добијамо очекивани одговор.

Највећи ужитак су ми лов мужијаком јастреба на свраке и женком сурог орла на срне. Потпуно надреалан призор, кога тешко да се можете одрећи. Такође, ловити зеца женком јастреба кокошара права је посластица за сваког соколара.

„Дефинитивно начин живота! Ако узмемо у обзир да соколар непрестано треба да буде поред своје птице, да ради с њом и брине се о њој, онда соколарство можете називати како хоћете и може бити штошта, само не хоби или пука страст. Оно што мене највише фасцинира је сам тренутак када пустим птицу на плијен и посматрам праисконски призор надметања предатора створеног да лови и плијена, који даје све од себе да се спаси. Од тренутка када пустим птицу, постајем само посматрач. Исти осјећај који ме као дијете подстицао да гледам емисију 'Опстанак', црпим знање о животињама и ловству и идем у лов и риболов. Та недостижност љепоте природе и природних облика, закона, боја, мириса и звукова који прште пред свим чулима... Када птица крене у намјери да улови са руке соколара, тада се показује соколарева вјештина, упорност, рефлекс и ту нема компромиса. Највећи ужитак су ми лов мужијаком јастреба на свраке и женком сурог орла на срне. Потпуно надреалан призор, кога тешко да се можете одрећи. Такође, ловити зеца женком јастреба кокошара права је посластица за сваког соколара“, готово у једном даху нам говори, као да је баш овог тренутка са његове руке полетјела грабљивица, а он је посматра и ишчекује оно нешто, само њему знано.

Начин док нам прича, упоредо са неизмјерном љубављу према позиву који ради, можда лежи и томе што је овај, професионални соколар, дубоко у себи умјетничка душа. Небројене таленте вјешто испољава. Од дизајна, цртања, сликања, преко музике и кинематографије, до уличне умјетности – стенсил графити. У том контексту поимања соколарства, које још називају и умјетношћу лова, јасно нам је да се нашао у апсолутно природном окружењу. На свом терену.

„Умјетност је дио мене, колико и лов. Одувијек сам уживао у томе. Соколарство се још од 1274. године назива тим именом, када је цар Фридрих II Хоенштауфен написао Студију 'De Arte Venandi cum Avibus' или 'Умјетност лова са птицама грабљивицама'. Тако да је соколарство прави избор за мене!“

Соколарством се бави готово десет година. У протекле четири, ангажован је професионално у тој, како је назива, игри, никако послом. Суштина је једноставна, љубав као ненадмашна мотивација и окружење у којем влада беспријекоран мир.

„Прва птица са којом сам радио био је кобац. Касније су дошли јастребови – кокошари, затим харисови јастребови, а на крају сам стигао до тога да ловим високу дивљач са сурим орлом, величанственом птицом. Грабљивице у мени буде поштовање, узбуђење и дивљење. Кад радим са птицом, посебно на терену и практичном лову, све се сажме у моменат мира и сконцетрисаности. Мир је права ријеч која описује рад са овим изузетним примјерцима природе“.

Смиреност је, свакако, једна од особина која краси овог соколара. Неминовна је, с обзиром да дужина тренинга птице зависи од много фактора и веома је релативна. Условљена карактером птице и вјештином соколара да је разумије и укроти њену ћуд. Свака птица као врста и јединка на свој начин је другачија, и има сопствену индивидуалност. Оно што проистекне током и након дресуре је повезаност човјека и птице. Величанствено пријатељство!

Најважније је да соколар буде теоретски припремљен, стрпљив, пажљив и понизан пред љепотом птице, чији живот држи на длану. Мора да се стави у позицију те птице и покуша да размишља двоструко, и као човјек и као птица.

„Та веза је нешто посебно и није је лако описати. Другачије него са псом или мачком. Овдје се ради о сарадњи, међусобном интересу, симбиози човјека и птице грабљивице. Приликом тренинга птица, употребом соколарских техника, најважније је да соколар буде теоретски припремљен, стрпљив, пажљив и понизан пред љепотом птице, чији живот држи на длану. Мора да се стави у позицију те птице и покуша да размишља двоструко, и као човјек и као птица. Један од основних соколарских постулата је: 'Птица никад није крива, а соколар увијек, шта год се десило!' Мора, дакле, бити присутна максимална одговорност и свјесност ситуације. Репресија у соколарству не постоји. Неописиво је када схватите да реакција птице има у себи предвиђање ваших поступка! Тада вас њихова интелигенција и ловачка страст потпуно очарају“, представља нам тај тренутак и наглашава да приликом дресуре никад није добро потцијенити птицу, да је извјесна доза страха соколарев пријатељ, те да доброг соколара нема без ожиљака.

Уз многе наведене синониме за соколарство, постоји и онај да је то племенита вјештина лова, етички најприхватљивија.

„У прилог томе износим чињеницу да се успјешном птицом сматра она која има просјек од једног улова на десет напада. Дакле, морате радити сваки дан на птициној кондицији, здравственом стању, психичкој стабилности. Тек када све то доведете на висок ниво, да птица лови у сарадњи са вама, онда имате поменути просјек. Птица, углавном, успијева да ухвати оне јединке које су из неког разлога инфериорне у односу на остале. То су тренуци када природни закони селекције чине своје и страда само најслабији. Такав лов је потпуно прихватљив на свим меридијанима, јер нема за циљ пуко убијање, већ се ради о љепоти лова. Племенита је вјештина само ако се ловац води ловачком етиком, за примаран циљ нема пуко стицање меса и ако при лову даје шансу за спас дивљачи. Пуца се у правом тренутку, на мету у покрету. То је прави лов“ .

Радан је члан Друштва соколара Србије, које постоји од 2007. године. Ангажован је и у Одгајивачници птица грабљивица, у власништву професионалног соколара Ханија Гиргиса у Београду. Раде на узгоју сурих орлова, јастребова кокошара и харисових јастребова, сибирских сова ушара и хибрида сурог орла и харисовог јастреба – харијера, јединог таквог примјерка у овом дијелу Европе. Повезали су их исти мотиви. Као колеге, сарађују и на активностима у соколарском друштву и на пољу биолошке заштите објеката од птица, коју наш соколар проводи на војном Аеродрому Батајница, Летачкој академији SMATSA у Вршцу и JAT техници у Сурчину.

Птица, углавном, успијева да ухвати оне јединке које су из неког разлога инфериорне у односу на остале. То су тренуци када природни закони селекције чине своје и страда само најслабији. Такав лов је потпуно прихватљив на свим меридијанима, јер нема за циљ пуко убијање, већ се ради о љепоти лова.

Са овим соколаром причамо да је соколарство дио културе и веома цијењена вјештина свуда у свијету. Да би се могло практиковати, потребни су многи предуслови и улагања. Занима нас његово професионално мишљење, да ли у Требињу, родном му граду и средишту у којем се прво сусрео са свијетом лова, има услова за развој соколарства?

„Потенцијал, свакако, постоји. Често сам слушао приче о предратном требињском ловишту и размишљао како би то било могуће повратити. Одувијек сам био свјестан те посебности и егзотичности херцеговачког крајолика и природе. Сигуран сам да би се, адекватним газдовањем и свеопштим залагањем, у ловишту брзо постигао висок резултат. Основни услов за развој соколарства је ловиште и свијест о соколарству и природи код грађана. Остало је лако. Треба показати своје квалитете на заштити слабијих и незаштићених, а по мом мишљењу то су природа и њени становници. Такав однос донио би свеопште добро и озбиљну грану туризма Требињу и Херцеговини. Ако бих у будућности имао прилику да се адекватно ангажујем око соколарства у родном граду, сигурно бих, и радо дао свој максимални допринос“.

Савршени склад између човјека и дивље птице Радан је одавно успоставио. Та равнотежа омогућила му је и да, своје двије љубави, умјетност и соколарство, успјешно усклади. Али, и да досегне један нови узлет и ниво поимања свијета око себе.

Ако бих у будућности имао прилику да се адекватно ангажујем око соколарства у родном граду, сигурно бих, и радо дао свој максимални допринос.

„Соколар сам док има дневног свијетла. Углавном ловим орлом или јастребом, дневним грабљивицама. Када падне мрак, скидам соколарску рукавицу, чизме, ловачку гардеробу и одлазим у центар града, у канцеларију, сједам за рачунар. Највише радим графички дизајн и прелом текста. Истовремено сам умјетник и ловац. Соколарство је заузело примат. Волим животиње и имао сам их много, различитих врста. Тренутно живим са два пса и пет птица. Птице грабљивице ми дају све што ми треба, интеракцију кроз лов и тренинг, али и посебан начин размишљања!“  

Древна вјештина с разлогом

„Соколарство датира из периода прије нове ере. Врхунац је достигло у средњем вијеку, када су само племићке породице имале ту привилегију да лове са птицом грабљивицом. Једна од династија која је оставила упечатљив траг у соколарству до данас је династија Немањића. Били су пасионирани љубитељи соколарства, а главне соколарнице биле су у региону Копаоника и Рашке. Османлијска империја је препознала квалитет и знање наших соколара па зато нису рушили манастире у којима су српски монаси његовали соколарску традицију. Плаћан је данак у виду истренираних соколарских птица у замијену за поштеду од турског зулума. У то вријеме Србија је била пријестоница европског соколарства. На жалост, у вријеме Француске револуције и омасовљења употребе ватреног оружја, соколарство је неправедно запостављено. Посљедњих година дошло је вријеме када соколарство васкрсава и поново постаје свјетски тренд и синоним за одрживи лов. У Друштву соколара Србије организовани смо у разним активностима, како у ловиштима широм Србије и свијета, тако и на сајмовима лова, разним догађајима и у медијском простору“, упознаје нас соколар Радан Булатовић.
 

То је соколарство!

„Са колегом Ханијем Гиргисом радио сам младе суре орлове. Деликатан и за мене један од најљепших соколарских ловова. Требало је уиграти тандем сурог орла и парсон теријера, јамара који је имао задатак да истјерује лисице из јама, а орао је требао да улови лисицу, али не и пса! Док сам стајао скривен са орлом на руци, који је под капом, преслишавао сам се како све иде у теорији, а затим чекао. Лисица је као привиђење провирила из јаме. Савладаво сам узбуђење над дуго чеканом приликом и испитом за орла и мене. Нисам дисао. Размишљао сам како да га потјерам, и преостало ми је само стрпљење. Схвативши да капиталан матори лисац јури, уз традиционалан повик 'орао' најавио сам пуштање, подигао панику код лисице и бодрио орла. Знао је шта слиједи након тога. Капа је доле, орао је видио лисца и кренуо у напад. Након готово 400 метара јурњаве, млади мужјак сурог орла савршено је одрадио маневар, показао своју силу и преко крила заломио лет ка земљи, са висине пикирао и ухватио лисца десном ногом за лијеву плећку. Кренула је борба, а ја никад да стигнем. Орлов и мој поглед су се сусрели, тражио ме, рачунао на помоћ. Трчао сам као луд. Земља је била влажна, блато ми се накупило на чизме, на ногама као да су окови. Као сан у коме ми неки чудан магнет не да никако да стигнем. Кад сам стигао, у секундама сам размишљао како да се бацим и орлијарском рукавицом ухватим лисца, тако да, уколико га орао пусти, ја не будем сљедећи кога ће ујести. Морао сам пазити и орла. Наједном, у том клинчу између орла и лисице указао се погодан положај и успио сам! Хани и ја смо, онако блатњави, скакали и викали као да смо освојили Монт Еверест. Био је то први забиљежен улов лисице на такав начин у Србији у модерно вријеме! И сад се јежим кад се сјетим тог јутра. Остао је трофеј капиталног лисца, фотографије, стечено искуство и неизбрисиво сјећање. То је соколарство!“