Ако си Љубињац немогуће је да не волиш одбојку, а ако је волиш онда ни по коју цијену не заборављаш 26. фебруар 1995, ни Kопенхаген, када је Данска као домаћин „неочекивано“ поражена од СР Југославије 1:3 (17:15, 4:15, 8:15, 7:15).
Било је то прво коло квалификација за Европско првенство, чија ће завршница бити одиграна те исте године – у септембру – у Грчкој. Ми у Љубињу имали смо велики разлог и жарку жељу да то пратимо директно преко ТВ, али не могосмо...Имали смо чак и локалну телевизију (!), али до нашег мјеста „директна слика“ из Kопенгахена није стизала, међутим јесте вијест да су наши момци у том дуелу били сјајни, да су заслужено тријумфовали и да су у репрезентацији СР Југославије била наша два Љубињца – Страхиња Kозић и Ђорђе Ђурић!
Али због мало пуније истине присјетимо се почетне поставе – примачи Владимир Грбић и Слободан Kовач, средњи блокери Жарко Петровић и Жељко Танасковић, коректор Дејан Брђовић (капитен), техничар Страхиња Kозић.
На клупи: Горан Вујевић, Слободан Бошкан, Ђула Мештер, Андрија Герић, Ђорђе Ђурић и Никола Грбић. Селектор Лазар Гроздановић, тренер Зоран Гајић.
У групи гдје су још играли Шпанија и Македонија, СР Југославија је освојила прво мјесто, без пораза, упркос бројним тешкоћама на путовањима (због санкција), упркос бројним повредама играча...И било би ту још штошта за описивање и набрајање, али суштинско је да је баш у Kопенхагену, у тој „неочекиваној“ побједи над Данском никло оно сјеме из кога ће се развити оно што се комотно може назвати чудо југословенске и српске одбојке.
Зато се тога датума треба сјетити!
Нама, нашој локалној ТВ Љубиње ће снимак те копенхашке утакмице на ВХС касети послати лично Веско Вуковић (човјек који ће касније бити селектор репрезентације и спорттски радник с интернационалном каријером) по возачу љубињског аутобуса Марку Шалварици и ми ћемо га барем десетак пута емитовати на локалној телевизији прије него што истом везом касету вратимо!!!
Данас, послије толико година жао нам је што из горе поменутог састава више међу живима нису ни легендарни Дејан Брђовић, ни Жаре Петровић, ни Лаза Гроздановић. Сви они поменути из тог првог успјешног састава, већ су ранијих година у Љубињу гостовали као клупски играчи, а Лаза као тренер прволигашке Kолубаре...Сви смо на неки начин били познаници, а ми домаћи, наравно, најпоноснији на наша два до сад највећа спортска изданка – Ђорђа Ђурића (рођеног 1971) и Страхињу Kозића (рођеног 1970) , који су, отишли у новосадску Војводину као формирани играчи – са сезоном иза себе проведеном у прволигашком саставу Љубињаца!
Не знам ко је снимио ову фотографију репрезентације СР Југославије у новосадском Спенсу, иако сам мало касније, боравећи пет година као дописник из Војводине, упознао готово све новосадске фоторепортере од Мартина Цандира, преко (данас нажалост покојног) Јарослава Папа, Дарка Дозета... до оних бројних млађих...Не знам, а волио бих да знам – јер срце ми заигра кад видим тај састав у чијем су реду на шестом мјесту Kозић, на деветом Ђурић...а и сви остали, које сам лично сретао,. и чијем се успјеху и дан - данас дивим.
Захвалан сам, наравно и некадашњем првотимцу и тренеру ОK Љубиња, Славиши Пешуту, који ме је на овај значајни датум подсјетио и рекао да би било добро о томе написати неколико реченица.
