Јутро је у Требиње освануло тихо и блиставо, као да је небо преко ноћи опрало своје плаве сводове. На десет степени, ваздух је био свјеж и лаган, са тек 35 одсто влаге — довољно сув да мириси камена и прољећа буду јасни и оштри. Источни вјетар, разигран и непредвидив, клизио је улицама и кроз крошње, носећи са собом дах удаљених брда и неку тиху, готово заборављену причу.
Изнад града, на падинама Леотара, јутро је било хладније, са тек три степена, али обасјано истом том златном свјетлошћу која све чини ближим и топлијим него што јесте. У Билећи се будило уз пет степени, у Невесињу на два, док су Гацко и Чемерно задржали дах зиме — један степен, па чак и минус два, као подсјетник да прољеће још није потпуно преузело власт. У Берковићима је већ било седам степени, као благ наговјештај топлине која долази.
Дан се, међутим, обећава ширити као топла прича. Сунце ће расти високо и сигурно, расипајући свјетлост по каменим фасадама Требиња, док ће вјетар у првом дијелу дана још увијек подсјећати на своју снагу. До поподнева, све ће се смирити у златном миру, а температура ће достићи око 20 степени, довољно да се дан осјети као благ и отворен.
Биће то дан у којем се не жури, дан који позива да се застане, да се погледа у небо и ослушне како прољеће тихо, али сигурно, преузима сваки кутак града
