Илија Салата, шездесетогодишњи мајстор за камен, са видним жаром у очима, говори нам о послу којим се почео бавити прије двадесетак година, о љубави према камену и грађевинама од камена. Иако већ пензионер, не одустаје од овог заната и наставља да ствара, остављајући неизбрисив траг иза себе.

Илија је родом из Поповог поља, из села Равно, у ком је живио до 1987. године, када се сели у Требиње. Живот га није мазио. Не жали се! Наставља да ради по цијели дан јер, како каже, није навикао да сједи кући беспослен.

Са сјајем у очима, Илија нам прича своја сјећања:

,,Равно је мјесто гдје је било доста мајстора који су се бавили каменом, између осталог и моја породица је имала ту традицију. Ђед ми је радио споменике, клесао споменике, био врсан мајстор. И отац је био мајстор. Као дијете ишао сам и са оцем тамо у мајдан, гдје су вадили камен, клесали, било је много мајстора који су радили. Сјећам се, као дијете, вадили су камен, клесали га за овај камени мост, и тако. Имао сам мало афинитета за тим послом, међутим, како се прије то гледало да се иде у школу, да се школује, да се учи – 'Учи да не би радио ово што ти ради ћаћа.' Тако је било. Учи да не би радио ове тешке послове. И тако, отишао сам у машинску струку, а коју нијесам волио никад“, сјећа се Илија, помало тужан што није успио да се одупре жељи родитеља и одмах настави породичну традицију.

Илија се није одувијек бавио клесарским послом. Радио је у „Индустрији алата“ и на свом имању, и каже, није мислио да ће се икад бавити обрадом камена. Међутим, почиње рат, „Индустрија алата“ све слабије ради и он, на иницијативу стрица, који је, судећи по Илијиним ријечима, био врстан мајстор, почиње да обрађује камен. Временом, радећи уз стрица, научио је овај занат и њиме се бавио све до пензије. Сада, иако у пензији, наставља да ради, што из љубави према овом послу, што због додатне зараде.

„Посао је потежак, али ономе ко има љубави према том послу – није. Када цијепаш камен, па ти пукне куд ти желиш, па онда фино запалиш, мило ти је. Онда узмеш шпицу, мацу и обрадиш га, па када погледаш шта си направио – задовољство“, каже Илија и додаје да проблем настаје кад камен не пукне куда је он желио.

Овај заљубљеник у свој посао какав се данас ријетко среће, говори нам о првом послу са каменом, о кући коју је требало обложити билећком плочом. Није му било лако, али, како каже, имао је среће да ради са стрицем који је вјеровао у њега. Данас, послије толико година, са осмјехом се присјећа првог ᾿каменог᾿ посла.

„Једно вече стрикан дошао код мене и пита ме би ли радио, да клешем камен, за зид око куће. Ја у чуду, откуд ја то, ја то нијесам никад радио. Каже он ᾿Знам ја да би ти то брзо научио, имаш алата што треба, дођи, па ћу ти ја мало показати и научићеш.᾿ Те ја ујутру узео оно алата што треба, отиш᾿о тамо, гомила. Камен онако из мајдана. Питам како треба, а оно треба сваки доћерати у винкло. Треба зидати ᾿чешки вез.᾿ То је један сложен процес градње. И ајде, ја прихватим радити како ми је он објаснио и мало-помало научио.“

Данас, када технологија сваким даном све више напредује, када постоје разне машине за обраду камена, овај човјек, посвећен свом послу, и даље све ради ручно, сваки камен сам обради, користећи само алат који су користили и његови преци.

„Мораш имати припремљен камен за врсту зида који желиш. Већином се то данас машински ради, али ја радим ручно, увијек користим мацу, шпицу и чекић, брусилицу понекад. Већином радим зидове, од сировог камена, оклешем га па га слажем, углавном ᾿на циклоп᾿. Када се зид озиђе, онда се офугује, фуге се очисте и то је то“ – говори Илија.

Илија каже да му је много лакше откад су му дјеца завршила факултете и запослила се јер сад може да успори и сам себи диктира кад ће радити и шта.

Радећи за једну грађевинску фирму, Илија је одрадио многе послове, али се изузетно поноси радом на шеталишту од Перовића моста до Блаца, затим, радом на дворцу Родољуба Драшковића и реконструкцијом тврђаве „Кастел“ у Бањалуци. Међутим, када смо га питали шта у њему буди посебне емоције, без размишљања одговара да је то породични споменик у Равном који је облагао билећком плочом јер су, како каже, зуб времена и ратна дејства утицали да облога пропадне и да мора сва да се промијени. Са чежњивим погледом и гласом пуним емоција, говори нам о свом селу у које машта, једног дана, да се врати и обнови своју кућу.

„Знате, данас се мало зиђу камене куће, више се раде облоге. У стара времена, све су градње биле већином зидање каменом, нарочито код нас доље по селима, у Поповом пољу, Бобанима, Требињској шуми. Данас је градња већином блоковима, бетоном, циглама, па се онда украшавају куће, мало се обложе каменим плочама. Врло мало се раде цијеле куће у камену. Ради се зид око куће, башча и тако. Сваки камени зид је украс куће“, говори нам Илија уз напомену да му је највећа жеља да се врати у старину и обнавља своју кућу.

Илија каже да је потражња за мајсторима велика, а добрих мајстора је све мање јер, како каже, „старији више не могу, а млађи се слабо прихваћају тог посла, нема интересовања.“ По Илијиним ријечима, посла у Требињу има и солидно је плаћен, може се прехранити породица. Овај шездесетогодишњак каже да има толико понуда да не може да стигне сваки посао да одради. Цијело љето је провео у Седларима радећи на обнови једне куће.

„Тај човјек живи у Аустралији и повремено долази овамо. Жели да обнови кућу онако како је било – капију, двориште, зидове. Углавном је коришћен камен који је био уграђен у зидове. А патос је урађен билећком плочом.“

Тренутно ради један зид у Горици и каже нам како му људи стално прилазе, диве се његовом раду и начину на који ређа камен. Ипак, Илија мисли да овим занатом не може свако да се бави јер, како каже, треба имати стрпљења, а и смисла за слагање камена. Међутим, овај стасит човјек, милог погледа, могао је наслиједити вјеште руке и од очеве и од мајчине породице. Али, то га не спречава да буде самокритичан. Илија нам каже да, када заврши посао, највише воли да сједне, запали цигарету и гледа да ли је могао боље да сложи камен. Ужива када види да се неко диви његовом раду. Тада је сигуран да је добро урадио свој посао и то га мотивише да настави даље јер, како каже, без рада не би знао шта ће.

„Чешки вез“

„Чешки вез“ је специфична врста слагања камена за који је потребан правоугаони камен различитих димензија који се уклапа тако да се дио камена поставља хоризонтално, а дио вертикално, стално комбинујући мањи и већи камен. „Циклоп“ зидање је лакше. Камен је неправилног облика, ломљени. Прије уградње, камен се доради, обради му се предња страна и ивице, тако да се фуге могу фино уклопити. Од ове обраде и уклапања фуга највише зависи како ће зид на крају изгледати.

„Ђед падне у несвјест“

 „Од мајке ђед, у Струјићима, а мајка ми је од Вулића, правио је споменик за своју породицу, направио, ено и данас стоји у Струјићима. И, кад су га преносили, пукне. Пукне на оном најтањем дијелу ђе је крст. Када је видио шта се десило, падне у несвјест. Онда, кад је дошао себи, с неким се савјетовао, неко му је казао да има љепило у Словенији. То је било тридесетих година прошлог вијека. И он у воз, у Словенију, купи то љепило и ручно заврти, звао се можданац, анкер, с једну страну и с другу, направи рупу, стави тај анкер жељезни, заљепи љепилом, и сад то стоји тако, и не примијети се док не приђеш и не загледаш се. То ми је причао и ујак и мајка, а то сам и гледао. Скоро да се не примијети.“

Ћуприја у Равном

„Из наше породице је био пословођа, звали су га ᾿прото᾿. Кад је рађена ћуприја у Равном, мост преко ријеке, камени мост, он је био главни извођач. А мој је ђед исклесао плочу. Мост се звао ᾿Краља Александра᾿. Та је плоча била истурена, ја се сјећам гдје је и била. Међутим, у ратним дејствима, мост је страдао па се то сад и не види.“