Светлана Миловић је рођена 1975. године у Мелбурну, у Аустралији. Тамо је живјела до осме године кад се са родитељима сели у Јужну Африку и тамо остаје до 20. године. Још као дјевојчица је слушала приче о родној земљи својих предака, али тада није ни слутила да ће њена стална адреса бити у малом градићу на југу Херцеговине. Очарани Требињем, људима, климом, обичајима, супруг и она одлучују да је наш град идеално мјесто за живот њихове породице. Тако, 2008. године, под требињским сунчаним небом и они налазе своје мјесто.
Светлана са породицом - волим кад људи схватају да су дјеца радост
Светлана је поносна мајка седмеро дјеце, четири сина и три ћерке. Најмлађе дијете Миловића, Душан, рођено је у Требињу док је троје дјеце рођено у Аргентини, двоје у Чилеу и једно у Јужној Африци. Иако су и Светлана и њен супруг рођени и одрасли у иностранству, својој дјеци су дали традиционална српска имена. Тако, док велики број наших суграђана дјеци даје страна имена, они су се одлучили за Катарину, Обрада, Веру, Станка, Невену и Тодора.
Један период је породица Миловић живјела у Чилеу, гдје су имали и плантаже трешања. Међутим, када су дјеца кренула у школу, примјећују проблем пред којим не могу и не желе да затворе очи. Тамо су, каже Светлана, државне школе заиста лоше, знање које дјеца стичу није на завидном нивоу. У жељи да им дјеца имају што боље образовање, почели су да се распитују и одлучују да оду прво у Београд. Ипак, Београд је, према њеним ријечима, град у ком је тешко функционисати уколико имаш велику породицу.
„Супруг и ја смо први пут дошли на Балкан 2007. године. Тада смо и Требиње први пут посјетили. Тај осјећај кад смо сјели под платане не могу да опишем. Били смо одушевљени како људима који су нас дивно дочекали тако и храном, музиком, културом, климом. Иако су ми родитељи причали о Требињу, нисам могла да замислим да ћу се тако осјећати овдје, као да сам напокон дошла кући“, започиње своју причу Светлана, а сјај у очима и осмијех на уснама показују истинску љубав према, сада, њеном граду.
Светлана и Стеван Миловић
Једну школску годину су Миловићи провели у Београду и, према Светланиним ријечима, једва је дочекала дан кад ће се преселити у Требиње.
„Након што смо примјетили недостатак у школовању дјеце отишли смо у једну београдску школу, гдје нас је директорица веома срдачно примила и изашла нам у сусрет. Међутим, Београд је идеалан град за младе и студенте, али не и за породични живот. Тако смо у септембру 2008. године дошли у Требиње и нисмо се покајали. Дјеца су овдје кренула у школу и одлично су се уклопила. Најстарији син Тодор сад студира у Холандији, а најстарија кћерка је на мастер студијама на Imperial College у Енглеској који је на трећем мјесту најбољих факултета у свијету. Хоћу да кажем колико је наша школа добра, спрема дјецу да иду даље, припрема их за живот. За ниво образовања који добијају у нашим школама, у иностранству се издваја много новца. Ја сам се школовала у Јужној Африци и знам другу страну медаље. У средњој школи сам имала свега шест предмета, а моја дјеца у Гимназији имају 14“, прича Светлана, а посебно истиче значај ширине знања које стичу дјеца у нашим школама.
УВИЈЕК САМ ЖЕЉЕЛА ВЕЛИКУ ПОРОДИЦУ
„Супруга и дјецу видим као своју породицу, али је свакако било тешко отићи тако далеко. Међутим, никада се нисмо покајали и кад ме неко пита гдје је најљепше, кажем у Требињу. У данашње вријеме, када је интернет свима доступан, лако је одржавати контакте па се тако свакодневно чујем са браћом и сестрама. Имам деветоро браће и сестара, а супруг три сестре и сви воле да дођу у Требиње. Диван је осјећај имати толико браће и сестара, увијек имате пријатеља, а исто то сам жељела и за своју дјецу. Ипак, потпуно разумијем кад неко има једно дијете јер, кад сам родила најстарију ћерку, гледала сам то мало биће и мислила како нема ништа љепше на свијету и жељела сам само њој да се посветим. Кад сам родила друго дијете, било ми је најтеже, међутим кад се родило треће постајало је све лакше јер тада они имају једно друго, нису сами“, кроз осмијех каже Светлана.
Као и свакој мајци, најбитније јој је, каже, да су дјеца добро јер је тада и она у реду. Како наводи, у право вријеме су одлучили да промијене своје мјесто становања, док су дјеца још била мала, јер се тада лакше прилагођавају него у тинејџерској доби. Светлана истиче како се посебно труди да јој дјеца израсту у самосталне и одговорне људе па свако од њих има своје обавезе и одговорности. Постизање тог циља јој олакшава и чињеница да је у Требињу све близу и дјеца могу сама да оду гдје год да је потребно.
„Једна заиста битна ствар у односу на Јужну Африку је што се у Требињу осјећам сигурно. То нема цијену. У Јужној Африци не можеш слободно да ходаш улицом, стално живиш у страху да ће неко да те нападне. Тамо већина кућа има високе зидове, струју, камере, све што је потребно да се човјек осјећа безбједно. Дјецу не можеш пустити да иду пјешке, што на Балкану још увијек можеш“, наводи Светлана свјесна да многи од нас не знају како је живјети у страху сваки дан.
Светлана истиче да јој је посебно драго кад људи схватају да су дјеца радост и тако их доживљавају. У иностранству се дјеца, прича, ријетко гдје могу видјети након 18 часова, док у Француској, на примјер, не можеш дјецу да поведеш у ресторан са собом.
„Љетос, под платанима, дјеца трче слободно и не мораш да бринеш гдје су. У Требињу су они дио забаве и дружења и то ми је дивно. Овдје људи воле да су дјеца ту и да им се сви посвете“, прича са посебним задовољством.
ЗАВРШЕТАК СТУДИЈА У АМБАСАДИ
„По занимању сам економиста. Када сам се удала, са супругом одлазим да живим у Буенос Ајрес. Ипак, жељела сам да завршим студије па сам ишла у јужноафричку амбасаду у Буенос Ајресу и тамо сам положила све испите. Било је тешко навићи се на нову земљу и окружење. Док сам студирала у Јужној Африци, живјела сам у Кејптаун. Тамо је дивно – природа, море, планине. Када сам стигла у Буенос Ајрес требало ми је времена да се привикнем. Мјесто је заиста егзотично – танго, Аргентинци, месо, фудбал, али и 14 милиона људи и само бетон и равница“, присјећа се Светлана.
Светлана се кроз осмијех присјећа свог дјетињства и родитељске плантаже грожђа на којој је одрастала помажући на пакирници и у берби. Жељела је да и њена дјеца одрастају на сличан начин те је са супругом развила плантаже у Поповом пољу. Како каже, било је потребно десет година рада како би посао достигао жељени ниво. Бављење пољопривредом, прича, захтијева пуно рада, труда и улагања, а у једном тренутку је пожељела да има више времена за своју дјецу па су одлучили да вођење посла препусте другима.
„С обзиром да смо у Чилеу имали плантаже трешања, и овдје смо тражили мјесто гдје бисмо се бавили пољопривредом. У иностранству када имаш плантаже то је озбиљан посао. И, један дан, људи питају чиме планирамо да се бавимо овдје и након што смо рекли да ћемо да садимо воћњак кажу добро, али чиме ћете се озбиљно бавити, то је овдје хоби“, присјећа се једне анегдоте ова жена ведрог духа која осмијех не скида са лица.
30 ГОДИНА МАТУРЕ
„Ове године ми је била прослава 30 година матуре па сам ишла у Јужну Африку. Иначе, ишла сам у школу за дјевојке, то је енглески систем школовања. Било ми је заиста драго да видим своје другарице и да проведем неколико дана са њима. Напослијетку, не каже се џаба да су пријатељства која створиш као дијете и током студија посебно драга. С обзиром да је много људи емигрирало из Јужне Африке и да су одлазили у Канаду, Енглеску, Аустралију, ово је била јединствена прилика да се видимо“, прича нам ова жена, пресрећна због поновног састанка са својим средњошколским пријатељицама.
Требиње се, констатује Светлана, од 2008. године промијенило и развило на многим пољима. И, ако човјек може да бира гдје ће живјети, ово је идеално мјесто. Наш град је, према њеним ријечима, идеалан за породични живот, има доста активности за дјецу и све је близу. Срдачност Требињаца је посебно фасцинира јер се та доза гостопримљивости, каже, не среће често. Светлана, са посебном емоцијом у гласу, каже како те људи овдје одмах прихвате и износе мезу и ракију, а уживање у ситницама њихова је специјалност.
