У Требињу су снимљена прва свједочанства која ће бити дио јединствене аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске, чији је циљ да трајно сачува личне приче о страдању српског народа у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Снимање је реализовано у сарадњи са Борачком организацијом града Требиња и Удружењем Коњичана Републике Српске, а свједочанства су оставили чланови породица погинулих бораца и људи који су преживјели ратна страдања и логоре.
Међу онима који су своје породично и лично искуство подијелили пред камерама је Доброслав Слијепчевић, син мајора Војске Републике Српске Драгана Слијепчевића, који је погинуо 27. септембра 1994. године на Кисеру код Борачког језера.
Слијепчевић је за Радио Требиње рекао да је без оклијевања прихватио позив Меморијалног центра, јер сматра да жива свједочења имају непроцјењив значај за садашње и будуће генерације.
„Хиљаде историјских књига које ће неко читати за 200, 300 или 400 година не могу ни приближно да дочарају догађаје онако како то може живо свједочење. Данас имамо технологију да све снимимо, обрадимо и сачувамо за генерације које долазе и сматрам да је то изузетно значајно“, истакао је Слијепчевић.
Према његовим ријечима, свједочења људи који памте ратне догађаје један су од најбољих начина да се младима приближе појединачне људске судбине, без преувеличавања или умањивања онога што се догодило.
„Младима треба на све могуће начине приближити истину онакву каква је била. Жива свједочења су можда један од најбољих начина, посебно данас када млади много више гледају видео-садржаје него што читају. Важно је да ова свједочанства никада не замру и да свако ко жели може из прве руке да сазна шта се дешавало људима у протеклом рату“, навео је Слијепчевић.
Он је позвао чланове породица страдалих и људе који су преживјели ратне страхоте да се одазову позиву Меморијалног центра и подијеле своја сјећања.
„Човјек је жив док живи сјећање на њега. Наша је дужност, колико год нам било тешко, да чувамо успомену на своје најближе, да о њима учимо своју дјецу и унуке и да то сјећање преносимо с кољена на кољено. Ријеч је о значајној и корисној акцији за цијели наш народ и свако треба да исприча своје свједочанство онако како га је доживио“, поручио је Слијепчевић.
Свједочанство је оставио и Славко Нинковић, предсједник породица погинулих у Удружењу Коњичана Републике Српске, чији је отац Рајко, припадник Војске Републике Српске, страдао 12. маја 1992. године у Коњицу.
Нинковић је у протеклом рату изгубио више од 15 чланова шире породице, међу којима су били његов отац, блиски рођаци, кумови и пријатељи.
„О српским жртвама дуго се није говорило и зато и послије 34 године морамо да кажемо шта је било и како је било. Истину преносимо будућим покољењима, не да бисмо мрзили, већ да бисмо знали шта се догодило. Ни мени није лако да говорим о породичном страдању, али, колико год било болно, причати се мора“, навео је Нинковић.
Његова мајка је, како каже, преживјела тортуру и логор у Коњицу, док је брат шест и по мјесеци провео у логорима „Челебићи“ и „Мусала“.
„Људима стане кнедла у грлу када треба да говоре пред камером, јер поново отварају најтеже ране. Ипак, свједочанства су неопходна да би истина остала забиљежена као опомена. Рат је највеће зло које може да погоди један народ и породицу. Волио бих да се ништа од тога није догодило и да рата никада и нигдје више не буде“, поручио је Нинковић.
Предсједник Борачке организације града Требиња Перо Вуковић рекао је за Радио Требиње да су приједлог за сарадњу са Меморијалним центром објеручке прихватили, јер жива ријеч преживјелих и породица страдалих мора остати трајно забиљежена.
„Култура сјећања и жива ријеч веома су значајни за српски народ. Свјесни смо страдања током 19. и 20. вијека, које је много веће него код осталих народа, и зато истина мора да побиједи заборав. Свједочанства се не прикупљају да би подстицала мржњу, већ да би наши потомци знали шта се дешавало њиховим прецима и како се слична страдања више никада не би поновила“, поручио је Вуковић.
Он је навео да Меморијални центар планира наставак снимања, али да досадашњи одзив није задовољавајући.
„Знамо да породицама није једноставно да се враћају најболнијим успоменама, али је то обавеза према будућим генерацијама. Требиње је у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубило 260 бораца, док је више од 800 бораца рањено и дало дијелове свога тијела. Према њима имамо обавезу да чувамо истину и сјећање“, истакао је Вуковић, додајући да би требало да се и кроз образовни систем више говори о Одбрамбено-отаџбинском рату.
Свједочанства за Меморијални центар оставили су и бивши логораши Мирослав Чучак и Зоран Куљанин. Чучак је говорио о шест мјесеци проведених у логорима Габела, Метковић, Опузен, „Лора“ и „Керестинац“, док је Куљанин свједочио о страдању породице у Коњицу и заточеништву у логорима Челебићи, Мусала и Трново.
Своје породично искуство подијелила је и Миленка Брстина, којој су у јуну 1992. године нестали супруг Славко, дјевер Боро и рођак Саша Брстина.
Из Меморијалног центра Републике Српске позвали су све који су изгубили чланове породице или преживјели ратна страдања да подијеле своја свједочења. Заинтересовани их могу контактирати путем имејл адресе [email protected] или на број телефона 051/222-999.
Припремила Биљана Медар:
