„Требиње јако волим. Сваки долазак у овај град ме изузетно радује и мотивише, због тога што је ово место препуно посебних људи, место заиста специфичне културе, град који краси посебан шарм. О Требињу и Требињцима имам најпозитивније мишљење“, каже за Радио Требиње Тадија Качар, некадашњи вишеструки шампион у боксу, који је ових дана гост нашег града...
Боксерска легенда Тадија Качар, који се сврстава у ред најуспјешнијих југословенских и српских спортиста, промотер је вечерашњег бокс турнира који ће се одржати у Спортској дворани „Милош Мрдић“. Ово је први међународни бокс турнир у нашем граду – а, како сазнајемо, на програму је девет борби, од тога двије у јуниорској конкуренцији. Своје умијеће у рингу показаће и три борца из Требиња. Почетак турнира је у 19 часова, а неколико сати прије почетка искористили смо да поразговарамо са шампионом.
Повод вашег доласка у Требиње је одржавање 1. Међународног турнира у боксу. Гдје је бокс данас?
- Бокс је на истом месту где је одувек био. На највећој степеници од свих спортова. Рећи ћу вам неколико података па ћете ви сами закључити где је бокс. Сви смо били сведоци да је у мају месецу између Флојд Мејведера и Мани Пакјаоа био меч за 400 милиона долара од чега је победнику припало 240 милиона а пораженом 160. То се не може десити ни у једном другом спорту. А у данашњем времену, највредније је оно што највише кошта.
Свједоци смо ипак да се више прате неки други борилачки спортови, и уопште други спортови, ако ништа - медијски су више пропраћени?
- Можда је то тако у нашем региону, можда је овде боксерска публика отишла на неку другу страну, због тога што ми немамо довољно квалитетних шампиона. Шампиони су ти који привлаче публику - нека звучна имена која могу да победе странце. Ситуација је таква да ми немамо, конкретно мислим на Србију и Босну и Херцеговину, одавно сребрену или златну олимпијску медаљу, немамо шампионе који могу заинтересовати публику. Погледајте интересовање за тенис - то је зато што имамо Новака Ђоковића. И они који никад тенис нису гледали, интересују се за исти сада због овог великог шампиона. Тако да је то велики хендикеп - недостатак правих шампиона у овом тренутку у боксерском свету.
Са Свјетског првенства 1979. (Фото: принтскрин)Ви сте некада били велики шампион, освојили сте сва могућа златна и сребрена одличја на такмичењима широм бивше Југославије и свијета. Имате ли насљедника, видите ли неку нову наду међу генерацијама које долазе?
- Сећам се времена од пре 40 година, када сам ја почињао да се бавим боксом. Онда је био један сјајан и гласовити тренер у Новом Саду Иван Франзер, који би ми, кад би причали о боксу, често говорио: „Ма какав бокс, такви шампиони као што сте ви, за стотину година неће да се роде“. И ја сам га тада гледао као млад клинац са чуђењем - шта овај прича. А сада налазим одговор, и то одговор на ваше питање: боксерски шампиони се рађају! Они се рађају са својим психофизичким потенцијалом и квалитетима, који су у боксу немерљиво важнији у односу на све друге спортове. Да би био добар боксер, мораш победити и Мађара, и Кубанца, и Руса... А велики је свет. Поменили сте те моје резултате, па да вас подсетим јер нисте били ни рођени у време кад сам се ја бавио боксом: Мате Парлов је наш највећи боксер свих времена, једини он и ја смо били у финалу и олимпијских игара, и европских, и свјетских турнира, и свих других такмичења која су у том тренутку били у свету...
Недостаје ли вам активно учешће у боксу, имате ли жељу да некада само „ускочите“ у ринг?
- Онај ко озбиљно приступа боксерском спорту, зна све законе које мора да испуни да би био добар у томе. Када сам завршио каријеру, поштујући овај спорт и ценећи све његове квалитете и мане које поседује, нисам се појављивао у рингу. Али морам да вам напоменем да сам спаринговао два пута после завршене моје каријере. Једном са неким дечком који је десетак година након моје завршене каријере неразмишљајући питао: „Шампионе, хоћеш ли да спарингујеш са мном?“, а ја сам му одговорио : „Ти то треба да радиш са својим вршњацима“. После неколико дана у тој истој сали за тренинг, где сам ја играо рекреативно фудбал, он ми је пришао и рекао: „Шта је шампионе, не смеш да спарингујеш са мном?“. И то ме је некако увредило - да ја који сам се 12 година тукао са најјачим људима из целог света у мојој категорији сада не смем да спарингујем са једним просечним боксером, иако је био првак Југославије у својој категорији. Рекао сам му: „Дај ми рукавице!“. Након двије рунде тренер је рекао: „Стоп, нема више смисла да спарингујете!“. Том дечку више није пало на памет да тако нешто несмотрено каже. Они који су шампиони за њих препрека не постоји. Да нагласим - зато и јесу шампиони.
У каквим односима сте остали са вашим супарницима, које сте, ако се смијемо нашалити, „премлаћивали“ у рингу?
- Боксерска правила су јасно дефинисана, зато се овај спорт и назива племенитим. На строго дефинисан начин ти можеш само да се супроставиш свом партнеру - то су ударци до појаса, с предње стране тела и главе. Сви други ударци су недозвољени. На тако релативно малом простору ти треба да пласираш своју вештину. Племенит спорт се зове и због тога што су односи између тих људи приватно одлични. Ево, на пример, мој партнер Драган Вујковић је био сјајан боксер, освајач две светске медаље. Ми смо боксовали четири пута за место у репрезентацији у полутешкој категорији. Како сам ја побеђивао, њега су пребацивали у тешку категорију и он је био вице шампион. После завршене наше каријере, он је мене звао и рекао ми да се жени. Питао ме је : „Да ли би хтео да ми будеш кум?“. И ми се и сада дружимо, без обзира што смо, у време кад смо били активни боксери, и он и ја улагали сав свој физички и психички капацитет да један другог победимо. Фер плеј је код нас изнад свега. Наравно, постоје људи који би вам и у овом спорту, као уосталом и у животу, задали не-фер ударац ради своје користи.
По вашем мишљењу, да ли је одлазак у било какав спорт довољно сигуран бијег од дроге, криминала и других деликвентних облика понашања?
-То је један од најбољих начина да се омладина окрене правим вредностима. Зато што се у спортској средини углавном налазе добри, културни, лепо васпитани момци, који позитивно размишљају - о нечем што се зове спорт, а не размишљају о нечему другом што те младе људе може одвести странпутицом. Не само спорт, него и образовање. То су две ствари у које младе људе морамо да усмеравамо, јер су оне компатибилне.
Читајући вашу биографију на интернету, наишла сам на занимљив податак - да ваши преци вуку коријене из ових крајева?
- Да, некада давно Качари су се презивали Милићевићи. Не знам да ли су из Требиња или неког другог краја у Херцеговини. Можда је то и најраширеније презиме. За време Турака побегли су на запад, у околину Босанског Грахова, па су прешли у околину Јајца. Тамо су моји прадеда и деда рођени. Ми смо изгледа створени да будемо номади јер – касније смо прешли да живимо у Војводину. А сада нас има широм света...
Да ли сте прије почетка турнира искористили слободно вријеме да обиђете град и да се присјетите старих времена када сте чешће били међу Требињцима?
- Наравно, јер Требиње јако волим. Сваки долазак у овај град ме изузетно радује и мотивише, због тога што је ово место препуно посебних људи, место заиста специфичне културе, град који краси посебан шарм. О Требињу и Требињцима имам најпозитивније мишљење...
Разговарала: Сунчица Пешић
