Дражена Милишића Требињци знају као фризера и власника салона „Mr. Bean“, али и као врсног музичара. У Јутарњем програму Радио Требиња, имали смо задовољство да уживамо у његовом свирању и пјевању, а наравно и у занимљивом разговору, кроз који смо сазнали много тога о Драженовом фризерском и музичком путу.
„Kао мали нисам ни примјећивао да сам толико времена проводио у фризерском салону своје ујне, да ми је једном рекла како треба да будем фризер. Потпуно сам заборавио на то, док ме није подсјетила на своје ријечи послије неколико година, тачније у седмом разреду основне школе, када сам заиста и кренуо на прву, једногодишњу праксу у фризерски салон. Услиједиле су ратне године, када се мало радило, мало није, а потом и још четири године праксе и почетак мог фризерског пута“, прича нам Дражен и говори о својој љубави према послу, али и добром односу с колегама.
„Имао сам невјероватну срећу, јер са изабрао посао који заиста волим и да поново бирам, опет бих био фризер. Већ 15-ак година имам своје сталне муштерије, а када дођу људи из дијаспоре изненаде се колико су код нас ниске цијене и добра услуга. Заправо, у Требињу не можете да погријешите када одете у било који салон, сви фризери су квалитетом много изнад цијене. Са свима сам у одличним односима, а иако немамо званично удружење, окупљамо се и дружимо бар неколико пута годишње“, појашњава власник „Mr. Beana“.
Фризерски салони су увијек били више од онога што им назив говори, у њима се шишало и бријало, али су се људи ту и састајали, разговарали, слушали утакмице. Па тако код Дражена у салону можете, осим фризуре и разговора, добити и пјесму, јер је музика његова друга љубав.
„У музичкој школи свирао сам хармонику, за коју не могу баш да кажем да сам је волио, а најзанимљивији ми је заправо био пут од куће до музичке школе, јер сам га прелазио ходајући оградом каменог моста. Ипак, гитара је нешто друго и љубав према њој развила се захваљујући пријатељима који свирају овај инструмент. Најзаслужнији за моје учење гитаре били су Игор Анђелић, са којим сам доста вјежбао и који ми се много посветио, као и професор Бобо Вучур. Много тога су ме научили наши Требињци Ади и Мики, Борис Ребац, Перо Бокић, затим Срђан Лучић из Херцег Новог и требињски зет из Београда Влајо, са којим сам такође доста свирао, нарочито на неким заједничким дружењима“, присјећа се Дражен, уз напомену да се нада како није некога изоставио.
Kаже да ријетко свира омиљене пјесме, оне од Gibonnija, да их „не излиже“, а нама је одсвирао неколико нумера и за једну имао посебно објашњење.
„Један од љепших стихова је онај из ’Требињске’ Ранка Слијепчевића ’У старом граду је ко и раније, стиже ме сјета стиже ме туга, исти локали, а лица су друга, не бира вријеме с ким ће даље поћ...’. Те су ријечи карактеристичне за нас у малим градовима у којима се сви знају и сви имају омиљено мјесто за излазак, а у којима се временом смјењују генерације“, прича Дражен с пуно емоција.
А шта нам је још свирао и шта нам је све испричао наш гост о фризерком послу, музици, али и другим занимљивим темама, послушајте у разговору који су водили Дарко Kуртовић и Биљана Медар.
