Башта Народне библиотеке синоћ је била испуњена до последњег мјеста, иако је киша пријетила да поквари књижевно вече са Ненадом Јанковићем, свима познатијим као Др Неле Карајлић. Ни временске прилике, ни скраћени програм нису успјели да умање интересовање публике, која је са посебном пажњом слушала његове приче, а потом и куповала његове књиге, желећи да их понесе кући као наставак дружења.
На почетку вечери открио је како је настао његов препознатљиви надимак и зашто баш титула доктора.
„То је у ствари била само једна од превара којом сам се користио у вријеме новог примитивизма“, испричао је Карајлић, додајући да је „лажни докторат“ добио на тада непостојећем универзитету у Сокоцу, који је касније заиста основан.
Говорећи о култним „Надреалистима“, истакао је колико су њихови скечеви, па и серија „Сложна браћа“, били пророчки. Подсјетио је на епизоду у којој је као датум краја рата исписан 12. новембар 1995, шест дана прије стварног Дејтона, нагласивши да њихове „поготке“ није обликовала политика, већ страх од онога што би могло да задеси Југославију уколико једини критеријум постане национално питање.
Посебно га, каже, радује чињеница да млађе генерације и данас пјевају старе пјесме и цитирају реплике из „Надреалиста“.
„То је најљепши осјећај. Кад видим да клинци у првим редовима на концертима знају сваку ријеч, помислим да је тај наш ‘антизвјездани’ бунт добио неку врсту вјечности“, рекао је Неле.
Публици је открио и да је писање заправо било његов рани сан, прије музике и режије.
„Наша генерација је много читала. Нисам мислио да ћу се бавити музиком, вјеровао сам да ћу завршити студије арапског и турског језика и постати новинар. Али ето, живот је кренуо другим током“, казао је Карајлић.
Објаснио је и колико у његовим књигама има аутобиографије, а колико фикције. „Сарајевски фајронт“, каже, јесте романсирана аутобиографија и својеврсно свједочанство о једном времену и земљи која је нестала. У трилогији „Солунска 28“ окренуо се породичној историји и историји Београда, а публику је посебно забавила чињеница да је главни женски лик прве књиге Боса, Херцеговка из Гацка.
Говорећи о повезивању музике и књижевности, нагласио је да му је „музика помогла у писању да ухвати ритам, а књижевност у музици да исприча причу“, док је сарадњу са виолинистом Стефаном Миленковићем у пројекту „Rock el Clasico“ описао као једно од најљепших искустава у посљедњим годинама.
На питање који му је пројекат најдражи, издвојио је оперу „Дом за вјешање“, реализовану у сарадњи са Емиром Кустурицом у париској Опери Бастиља.
„То је био наш умјетнички експе римент и једно велико искуство које ћу памтити цијели живот“ рекао је Неле.
О чему је све требињској публици, на својој књижевној вечери, синоћ причао Др Неле Карајлић послушајте у „Теми јутра“, коју је припремила Биљана Медар.
