На Свјетски дан стоматолога, гост наше „Теме јутра“ био је познати требињски зубар Жељко Kовач. Цијели радни вијек пратио га је епитет омиљеног дјечијег зубара, а он нам је испричао како је његов први сусрет са зубаром неславно прошао.
„Памтим путовање макадамом, 40 км од Величана до Требиња, чекање на ред у Дјечијем дипанзеру и први сусрет са два стоматолога, касније мојим колегама Миленком Буквићем и Драгом Миљановићем. Имао сам лоше искуство приликом те прве посјете и вађења зуба, током којег сам изгубио свијест. Сјећам се када сам дошао себи, погледа на рефлектор и плаве сестре која је изнад мене махала пешкиром, била је то сестра Боса Гудељ, с којом сам касније годинама радио у ординацији у Трећој основној школи. Тада ми се урезао страх и пет година нисам ишао код зубара“, прича Kовач и појашњава како је дошло до тога да, и поред оваквог искуства, упише стоматологију.
„Након Величана, преселили смо у Требиње, завршио сам гиманзију, као касније и мој млађи брат, а заправо је отац, који је био наставник, одлучио умјесто нас. Рекао је ’Ја сам један од првих наставника у Поповом пољу, хоћу да будете већи од мене, иако сте осредњи ђаци у гимназији. Жељко, ти ћеш на стоматологију’, а послије двије године и брату ’Васко, ти ћеш медицину’. И тако је било. Послушао сам оца, завршио стоматологијуј у Београду 1983. године, вратио се у Требиње, затекао отприлике исти број становника колико их је данас и десет зубара, градских легенди“, прича нам сада такође легендарни зубар.
Да није погријешио у избору занимања, говори дуга и упјешна каријера, овог омиљеног зубара многих Требињаца.
„У почетку сам, захваљујући свом првом директору Звонку Чарапини, радио на замјени, када би неко био на боловању и био сам поносан што могу да мијењам чувене зубаре, попут Раре Сараџића, Расима Шеховића, Смаја Садовића, Весне Будимир... Било је то дивно вријеме и од свих старијих колега, одличних зубара које радо помињем, доста тога сам научио. Од Угљеше Анђелића, најбољег ортодонта које сам у животу видио, Бора Нинковића, најбољег мајстора за тешко вађење зуба, од Муна Kуртовића, Ђулсуме Алечковић... сви су ми нешто оставили. Kада говорим о колегама, морам да поменем Ђура Маслешу, младог, храброг човјека и стоматолога, кога смо, нажалост, рано изгубили“, истакао је Kовач.
Као студент треће године са кћерком - и једна од ријетких фотографија у болничком мантилу
Сада се он убраја у зубаре старије генерације.
„Буквић је најстарији, видио сам га прије неколико дана и у 92. години чита без наочара, а од мене су старији још само Драган Нинковић и Тихо Ратковић“, каже Kовач.
Искуство које су пренијели њему, али и које је стекао током каријере, радо је подијелио, јер готово да нема зубара млађе генерације који код њега није стажирао, а за „Радио Требиње наводи да је у дилеми када су и питању савремени трендови у стоматологији.
„Машине су модерније, боље и изазивају мање бола, али сам неповјерљив према имплантима, вјешташкој кости... Боље је сачувати један лијечен коријен, неко ставити имплант. Затим, нови материјали су можда љепши, али по мени лошији. И даље тврдим, као и неки стари професори које сам слушао, да су боље амалгамске пломбе, него нове које имају рок трајања осам година“, појашњава наш саговорник.
Жељко Kовач је, између осталог, радио у амбуланти у Индустрији алата, до 2004, када су укинуте школске амбуланте, био је зубар у свим школама у граду, у Дому здравља, најприје као дјечији стоматолог, након одласка Драга Мијановића у пензију, а касније и као зубар за одрасле, а пензионисао се прије двије године.
О свему овоме, али и о томе шта је највише волио у свом послу, како је успоставио тако лијеп однос са дјецом пацијентима, какав је он када се нађе у зубарској столици, о анегдотама и искуствима из ординације, са Жељком Kовачем је разговарала Биљана Медар.
.jpg)