Млада требињска редитељка Зоја Перовић иза себе има љето које ће, како сама признаје, дуго памтити. Њен документарни филм „Касета 2025: Волим те, тата“ проглашен је за најбољи студентски филм у оквиру програма БХ филм "Сарајево филм фестивала", а награда је стигла готово на самом крају њеног четворогодишњег школовања на Академији сценских умјетности у Сарајеву.
У нашој „Теми јутра“, Перовић је истакла да се утисци након великог признања још нису у потпуности слегли, посебно јер је ријеч о изузетно личном филму, насталом од породичних снимака које је током њеног и одрастања њених сестара правио њихов отац.
„Због самог садржаја филма, након што сам га завршила, мени је било сасвим у реду да га спакујем у неку фиоку, да то буде нешто што сам урадила за себе и за свог оца, а не нужно мој први филм који ћу подијелити са публиком, а нарочито не први филм који ћу пријавити на најзначајнији регионални филмски фестивал. Филм је пријавио мој професор Фарук Лончаревић, којем још једном захваљујем на повјерењу и таквој врсти подршке. И мој једини сарадник на филму Амир Мусли данима ми је говорио да тај филм мора да се сусретне са публиком те да, без обзира на то колико је личан и интиман, није нешто што би требало да остане у неком фолдеру. Зато је награда заиста била велико изненађење“, навела је Перовић.
Управо због интимности материјала, није могла да буде дио публике на фестивалској пројекцији, јер, како признаје, није сигурна да би имала снаге да сједи у сали и посматра реакције гледалаца.
„Мислим да би ми било незамисливо да сједим са публиком док они гледају наше снимке из дјетињства, рођенданских прослава, празника и наших првих корака. Али, на пројекцији су биле моје сестре Лана и Маша и било ми је јако важно њихово мишљење, као и осјећај који су понијеле из публике. Рекле су ми да је реакција била искрена, да је публика била дирнута и да је имала повјерења у материјал и филм, да су се повели на то наше путовање кроз дјетињство и упознали нашег тату. То ми је било јако значајно“, рекла је Перовић.
Награда јој, каже, није донијела само признање струке, већ и ново самопоуздање и другачији однос према сопственом филмском путу.
„Ова награда много мијења у мом личном доживљају филма и саме себе као, надам се, будуће филмске и позоришне редитељке. Волим да кажем да је овај филм на неки начин рехабилитовао моју филмску каријеру. Већ неко вријеме прилично сам се посветила позоришту и сада ми има смисла да је баш овај филм тај који ми је донио прву награду у филмској дјелатности. Много ме је охрабрила реакција жирија и публике да наставим да радим филмове. 'Касета 2025: Волим те, тата' сада наставља свој фестивалски живот, добила сам позиве да буде приказан на фестивалима у Хрватској и Словенији, а након тога намјеравам да га пријавим и на друге европске и свјетске фестивале. Помислила сам да је сада право вријеме, када сам већ изашла из зоне комфора и охрабрила се, да се филм сусретне са што више публике“, рекла је млада редитељка за Радио Требиње.
Ово љето за њу није било значајно само због "Сарајево филм фестивала". Преко Академије сценских умјетности готово мјесец дана боравила је у Кини, гдје је у оквиру програма размјене снимала документарни филм о традиционалној кинеској медицини.
„То искуство било је непроцјењиво. Нисам могла ни да претпоставим колико ћу бити одушевљена и земљом и људима и њиховом културом. Било ми је важно да се отворим према нечему толико великом и схватим колико тога постоји изван сопствене земље – нова култура, нови језик, другачија исхрана, па чак и другачији приступ умјетности. Филм сам завршила током боравка у Кини и имали смо специјалну пројекцију у Ченгдуу. Када сам се вратила, помислила сам 'ако сам успјела да снимим филм у земљи чији језик не знам и гдје никога не познајем, онда бих ваљда могла да снимам и на мјесту које ми је познато, међу људима чије приче знам и чији језик говорим'. Мислим да ће ми то искуство у неким наредним подухватима много помоћи“, истакла је Перовић.
У међувремену, све више улази и у професионални свијет позоришта. Недавно је била асистент режије својој професорици Селми Спахић на Чеховљевом „Галебу“, представи којом је отворен Нови театар на Грбавици у Сарајеву. Управо у том театру Зоју почетком наредне године очекује и њена дипломска представа.
„Професорица Спахић је мој идол током све четири године школовања на Академији. Била ми је велика част да јој асистирам, научила сам много и била је велика привилегија бити ту, посматрати како она ради. Осјећала сам се као да сам у Микеланђеловом атељеу. Истовремено сам упознавала простор у којем би у јануару 2027. године требало да имам своју премијеру“, рекла је Перовић.
Пред њом су сада дипломска представа, али и кратки играни филм који треба да сними у оквиру завршетка студија. Граница између студента режије и професионалне редитељке полако се брише, а са њом долазе и нови изазови, одговорност и неизвјесност. А када би за годину дана поново била гошћа Радио Требиња, Зоја већ зна какав би повoд вољела – да „Касета 2025: Волим те, тата“ настави да путује.
„Вољела бих да се поново вратимо на овај филм, али у неком новом свјетлу, да је био на још фестивала. Да ли ће бити награђен или не, то је мање важно. Јако ми је драгоцјено како публика реагује на њега и драго ми је што мој отац на неки начин тим филмом путује као самосталан филмски стваралац, а не само као актер у филму. Сада када смо филм пустили на његово путовање, вољела бих да оно траје“, закључила је Зоја Перовић
О свему што је стало у непуних годину дана, од Сарајева и награђеног документарца, преко снимања у Кини до рада на великој позоришној представи, али и о плановима и изазовима који је очекују, са младом требињском редитељком, пред којом су тек поглавља која ће исписивати њен професионални пут, разговарала је Биљана Медар.
