Када је 2008. године полазио у Нови Сад на студије Грађевинарства, Слободан Шупић није ни сањао да ће управо Факултет техничких наука бити мјесто на ком ће градити своју каријеру. Са кофером у руци и мајчином сузом урезаном у срцy, сигурним кораком је закорачио на ФТН свјестан да ће успјети у животу. Сав рад, труд и одрицање су примијетили и професори Властимир Радоњанин и Мирјана Малешев и понудили му да ради као сарадник на њиховој катедри. Иако се тад увелико спремао за одлазак у Болоњу на додатно усавршавање, није се двоумио да прихвати понуду професора које је изузетно цијенио и поштовао. Вриједно је радио како би сво своје знање, али и љубав према грађевинарству пренио на будуће генерације, али и како би оправдао повјерење својих ментора. Након годину дана, можемо рећи да су се све коцкице сложиле па Слободан, поред тога што своје знање и искуство дијели са студентима, почиње да га примјењује и у научно-истраживачке сврхе.
Слободан Шупић
Иако је био одличан ђак у требињској Гимназији, због слабије финансијске ситуације његове породице, постојала је бојазан да неће имати могућност наставка школовања па је озбиљно схватио потребу постизања доброг успјеха на пријемном испиту. И данас се сјећа узвика среће тетке из Врбаса кад је видјела да је на врху ранг листе. То су, каже, ситни, а велики тренуци који предвиђају даљи животни ток и памте се заувијек.
С обзиром да се на пријемном испиту добро показао, од стрица је добио неопходну финансијску подршку на првој години студија што га је, каже, посебно мотивисало да оправда указано повјерење и оствари резултате који ће му обезбиједити државно стипендирање. Током друге године студија постао је стипендиста Фондације „Др Милан Јелић“ из Републике Српске, а добио је и стипендију Универзитета у Новом Саду и стекао услове за живот у студентском дому и од тог тренутка је, поносно истиче, финансијски независан и самосталан.
„Основне студије сам завршио са просјеком 9,7. Кажу у народу: 'Ваља добро почети', а свакако велики дио заслуга за такав почетак приписујем квалитету наставе у мојој требињској Гимназији, гдје је сваки професор допринио мом личном и интелектуалном напретку као и развоју социјалне интеракције. То је резултирало тиме да са лакоћом положим пријемни испит и стекнем сјајне референце већ на првој години студија. Даље је све ишло својим током“, прича Слободан Шупић, доктор Грађевинарства, свјестан да су комбинација компетентних и пожртвованих професора са једне стране и дисциплинован и организован ангажман студента са друге, морали да уроде плодом.
Тренутак кад је докторски рад одбрањен
Иако се двоумио између грађевинарстава и електротехнике, овај тридесеттрогодишњак је, желећи посао у ком ће моћи да испољи своју креативност и остави лични печат, изабрао грађевинарство и није се покајао.
„Као студент, био сам врло задовољан атмосфером на студијама како квалитетом наставе и колегама, тако и изузетно стручним, а приступачним професорима који су несебично дијелили знање и искуства. Ипак, још увијек је било рано са сигурношћу тврдити да нисам погријешио и да је то мој пут. Све је 'кликнуло' када сам прихватио понуду за посао и почео да едукујем младе људе, а у исто вријеме и да се остварујем у пракси, у здравом окружењу, са људима које изузетно волим и цијеним“, присјећа се Слободан тренутка кад је одбацио хипотезе и питања – да ли је могло другачије и боље.
Да је направио прави избор потврђују и плакете за најбољег студента Грађевинарства, као и признање за најбољег студента факултета за 2013. годину.
Током прве године, примарни циљ је, према његовим ријечима, био да уз редовно праћење наставе и стицање знања и компетенција, осигура стипендије, али и да оправда породици указано повјерење. Међутим, како је вријеме протицало, слушајући стручне предмете, почео је да воли и цијени науку и истраживачки рад, али је себе видио искључиво на градилишту, као будућег инжењера који гради објекте и оставља свој лични печат.
На конференцији
„Дипломирао сам 2012. године и уписао други циклус студија – мастер студије. У тој фази, студенти већ имају неки доживљај и визију себе, бар кроз неколико наредних година. У мом случају, опције су биле почети са радом у струци у Новом Саду или стећи додатна знања и компетенције кроз усавршавање у иностранству. У том тренутку нисам планирао да се вратим у Требиње. Било је сувише рано и сматрао сам да нисам довољно сазрео, нити стекао потребна знања и вјештине у послу којим сам одлучио да се бавим. Будући да сам заволио научно-истраживачки рад, опредијелио сам се за друго. Почео сам да, уз још двоје блиских колега, припремам документацију и да након одслушане године мастер студија у Новом Саду, одем на Универзитет у Болоњи, у Италији, на друге мастер студије из области мог интересовања. Припреме су трајале пола године и кад је све било спремно за подношење документације за конкурс, као из ведра неба је дошла понуда за посао на матичном факултету“, евоцира успомене на тренутак који је био одлучујућ, како у каријери тако и у животу.
ХЕРЦЕГОВЦИ СЕ ДРЖЕ И ЧУВАЈУ КАО НАЈРОЂЕНИЈИ
„Будући да се у Нови Сад, у тренутку доласка на студије, доселило десет колега само из мог разреда, нисам имао проблема са адаптацијом на нову средину и прилагођавањем дјелимично другачијем менталитету. Брзо смо се повезали у новој средини, али је истина када кажу да се Херцеговци држе и чувају у Новом Саду као најрођенији. Стога се обрадујем и пуног срца подржим и савјетујем младе људе који долазе из мог завичаја, али и из цијеле Херцеговине, у мјери колико ми посао дозвољава. Сваки њихов успјех на факултету и у каријерама након стицања звања у великој мјери доживљавам као сопствени“, прича Слободан који у Требиње долази бар два пута годишње и радо доводи блиске пријатеље и колеге као би и они уживали у љепотама нашег града, понијели лијепе успомене и жељно ишчекивали сљедећи долазак.
И, док већина његових колега планира путовање на неке популарне свјетске дестинације, њему душа и тијело, прича са гласом који подрхтава, стреме ка родном крају.
Убрзо након прихватања понуде, дошао је и први радни дан и тренутак суочавања са 30 младих људи у учионици. Упркос доброј и темељној припреми наставне јединице коју је предавао, присјећа се кроз осмијех, трема је била доминантна, глас је дрхтао, ноге су се тресле, уста су запјенила...
Теренски рад га испуњава
„Запитао сам се да ли је ово за мене, али, на срећу, исти дан сам узастопно држао три групе вјежби и са сваком наредном је био видан помак на нивоу опуштености и побољшања интеракције са студентима. На катедри је владала надасве пријатељска атмосфера прожета позитивном енергијом, тежњом ка узајамној помоћи, пружањем савјета, несебичним дијељењем знања и бодрењем за сваки урађен посао, ма како он био урађен. Стога је тај прелаз од професора на матичној катедри до колега био малтене непримијетан. Мјесец дана од заснивања радног односа, професори су ме као равноправног члана тима укључили у рад у привреди, при чему сам добио свој први теренски посао. У року од пола године сам укључен у национални научно-истраживачки пројекат, чиме сам уведен и у свијет науке, због чега сам претходно желио да одем на Универзитет у Болоњи. Све коцкице су се склопиле и био сам срећан и задовољан послом који сам прихватио. Како је вријеме одмицало, као резултат напретка у пракси и науци, побољшао се и квалитет наставе и почео сам да уживам у раду са студентима. Посао више није био 'посао'. Студенти су ми постали неисцрпан извор позитивне младалачке енергије која ми даје мотивацију за будем све бољи и квалитетнији предавач који може да нађе компромис и да се постави као професор, који ужива њихово поштовање, али и као пријатељ којем ће се обратити за сваки вид потребне помоћи. То траје и данас, десет година од заснивања мог радног односа“, са поносом истиче овај доктор грађевинских наука и кроз осмијех каже да студенти и њихова младалачка енергија чине да се осјећа и изгледа млађе.
НАГРАДЕ КОЈЕ НАЈВИШЕ ЗНАЧЕ
Три су награде које др Грађевинарства, Слободан Шупић, посебно издваја и то су награда Фонда „Момчило Момо Новковић”, будући да афирмише његов примарни посао и сатисфакцију – рад са студентима, а додјељена је од стране студената, затим слиједи награда за најбољу докторску дисертацију у области истраживања материјала и конструкција у Србији за период 2018–2022. јер она потврђује квалитет шестогодишњег научно-истраживачког рада у лабораторији и на крају награда за најбољи научни рад на Свјетској конференцији грађевинарства у Стокхолму с обзиром да она промовише тимски рад Катедре за грађевинске материјале, процену стања и санацију конструкција на Факултету техничких наука у Новом Саду, конкурентног са радом великих европских асоцијација и научно-истраживачких института.
Слободан је поносни носилац награде „Момчило Момо Новковић“ која представља круну његове десетогодишње каријере. Ову награду, истиче, сматра својим највећим успијехом јер потиче од студената, али и непресушним извором мотивације да буде још бољи у послу који заиста воли.
Најдража награда - Плакета за омиљеног професора
„Са студентима имам лијепу комуникацију и блиску сарадњу. Уживам њихово поштовање, али практикујем и пријатељски приступ, нарочито са бруцошима, којима је потребна почетна мотивација и савјети за организацију времена, и са студентима завршне године који су на корак до дипломе и тренутка доношења важних одлука, јер сам свјестан, поучен сопственим искуством, да једна таква одлука може судбоносно да одреди ток живота. Надахнут таквим ставом од стране својих ментора, трудим се да предано и одговорно обављам посао у којем су студенти увијек на првом мјесту, несебично дијелим знање и укажем помоћ свим студентима који су вољни да је траже и прихвате. Увијек настојим да имам интерактиван приступ у настави, да сви студенти буду укључени у наставни процес, са жељом да стекну нова знања и компетенције. Највећу сатисфакцију у раду са студентима чини спознаја о савладаном градиву, стеченом знању и накнадној имплементацији истог у пракси. То се најбоље примијети кроз менторску наставу при изради дипломског рада. У звању доцента сам од 2020. године и од тада, пуног срца, прихватам менторства и мјесецима вриједно радим са апсолвентима, тежећи да изађу са факултета са што већим нивоом знања и да се достојанствено, подигнуте главе, запосле било гдје у пракси“, каже Шупић поносан на чињеницу да са свим својим дипломцима, након стицања диплома, одржава контакт, сарађује на пројектима у пракси и његује нова животна пријатељства.
ПОРУКА АКТУЕЛНИМ И БУДУЋИМ СТУДЕНТИМА
„Волите позив који сте изабрали и обављајте здушно свој посао. У младим годинама имате сву енергију свијета да се томе предате, посветите, дате 110% себе и успијете. Повезујте се са људима својих година, са својим колегама, сарађујте, поштујте се, узајамно се помажите и правите тимове људи од повјерења, јер ћете паралелно са њима градити каријере које ће трајати 40 и више година. Не дозволите да сујета и завист надјачају поштење и достојанство. Ако видите неког да поштено гради своју каријеру и граби напријед, пружите му руку, уђите у воз са њим, макар он био неколико корака испред вас, јер ће вас повући са собом и даље ћете заједно напредовати“.
Слободан истиче да много дугује, како свом труду и залагању, тако и својим професорима и менторима Мирјани Малешев и Властимиру Радоњанину. Колико је поштовања имао према њима као студент свједочи и то да су они, како каже, једини професори чију би понуду прихватио прије десет година и одустао од планираног усавршавања у Италији.
Добитник је награде за најбољи научни рад на Свјетској конференцији грађевинарства у Шведској
„Професори су одувијек сматрали да снага и успјех тима превазилази оквире свега што појединац може да направи. Тако су се и опходили према својим колегама: посвећивали вријеме, свесрдно дијелили искуства и знања, промовисали тим, а не себе и тиме изградили репутацију и каријере као људи и стручњаци чији су профили и рад познати и цијењени у држави, а и шире. Менторство и колегијална сарадња су временом прерасли у блиско пријатељство, а пријатељство је временом досегло ниво да могу рећи да сам добио другу породицу“, каже тридесеттрогодишњи професор који, иако поборник строге организације и планирања, не прави дугорочне планове, него воли да га лијепи тренуци запљусну, са нотом изненађења, нарочито кад они афирмишу каријеру коју гради.
НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ НАУЧНИ РАД НА СВЈЕТСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ ГРАЂЕВИНАРСТВА
„Након рада са студентима, научно-истраживачки рад је друга сфера посла у којој уживам. Екипа са матичне катедре се дуги низ година бави експерименталним истраживањем могућности примјене отпадних материјала у савременим, еколошким композитима: малтерима, бетонима... Моји ментори су били пионири на овом дијелу Балкана у примјени рециклираног бетона, генерисаног након рушења старих објеката, као агрегата за справљање нових бетона и добили престижну награду у Единбургу за та истраживања. Награда у Шведској је наставак те приче. Проистекла је из једног билатералног пројекта и показала да екипа из једне мале Србије може спроводити актуелна и иновативна истраживања у науци и бити конкурентна са свјетским научницима и истраживачима. Награда је, свакако, отворила многа врата. Добили смо промоцију у привреди, али и мотивацију да наставимо јачим темпом са циљем да повежемо грађевински сектор, који конзумира велику количину природних необновљивих ресурса, и индустрију и пољоприведу које генеришу велике количине отпада. Тиме бисмо се приближили савременим трендовима Европе и свијета у погледу одрживог грађевинарства, заштите животне средине и обезбјеђења принципа циркуларне економије у овом сектору привреде, једне мале балканске државе у развоју“.
Иако ужива у сваком сегменту свог посла, од наставе и науке па до рада у пракси, настоји да константно буде окружен драгим и позитивним људима јер, посебно истиче, здрава средина и подршка пријатеља и колега су темељ сваког успјеха. Зато и не чуди што доста слободног времена проводи са блиским људима, друштвом и породицом. Како каже, посебно воли бициклизам па му је тако превозно средство до посла управо бицикл. Такође, испуњавају га и пливање, физиотерапија и рекреациони тренинзи, а, уз добру организацију, каже, све се може постићи. С обзиром да, у оквиру рада на међународним научним пројектима, има прилику да путује ту се преклопе посао и задовољство. Мишљења је да, уколико се посао не доживљава искључиво као нешто што обезбјеђује егзистенцију него се у њему ужива и са осмијехом се сва дневна задужења обављају, онда је то уједно и највећи хоби. Јер, љубав је највећи покретач и уколико волимо свој посао никада нећемо бити уморни.
