Trebinjac sa beogradskom adresom Siniša Komlen nedavno je objavio svoju prvu knjigu naučno-fantastične proze „Čudesni svetovi egzoplaneta“. Izdanje beogradske „Nove POETIKE“ predstavljeno je sredinom marta publici u srpskoj prestonici, gdje Siniša sa porodicom živi i radi već duže od pola svog života.
Nadahnut onom vječitom čovjekovom zapitanošću – jesmo li sami u svemiru, ovaj ljubitelj nauke i SF žanra u trideset i tri priče pokušao je da izmašta život na isto toliko planeta u dalekim kosmičkim prostranstvima van Sunčevog sistema. Sinišini zamišljeni svijetovi i oblici vanzemaljskog života drugačiji su od uobičajnih, stereotipnih i uglavnom pojednostavljenih predstava o ovim fenomenima koje srećemo u popularnoj kulturi.
Na prvu bismo mogli reći da mnogo štošta drugo u vezi sa Sinišom takođe prkosi stereotipima. Na primjer, onom da inžinjeri sa referencama IT stručnjaka nemaju previše ni volje ni smisla za literarna ogledanja. Da talenat za brojeve i algoritme negdje isključuje sklonost ka nesputanoj igri kreativne imaginacije. Za Sinišinu književnu avanturu - i književnog dara i maštovitosti trebalo je napretek.
Nekom će se, takođe, učiniti da sve ono što je obično i odveć ljudsko, ono što nazivamo svojim i zavičajnim - postaje sve manje dostojno pažnje što smo duže zagledani u naučna dostignuća čovječanstva i tajne beskrajnog univerzuma. Već na početku bilješke o autoru Siniša za sebe kaže da je Trebinjac i Hercegovac. Kazaće, takođe, da voli ljude i svoju zemlju – ne samo onu sa velikim početnim „z“. Nije propustio da se zahvali i svojoj „inspirativnoj profesorici srpskog iz srednje škole Jovanki Kukurić“, koje je upisao među zaslužne za svoju prvu književnu avanturu. Ne možemo se oteti utisku da je i naš poziv prihvatio sa posebnim zadovoljstvom - baš zato što je iz grada kojeg i dalje smatra najvažnijim u svojoj privatnoj geografiji...
- Nema čovjeka koji se zagledan u zvjezdano nebo barem jednom nije zapitao – jesmo li zaista sami u svemiru. I - ako pretpostavimo da nismo – kako izgledaju i koliko su opšte našem nalik te daleke i nepoznate forme života. Kako se kod Siniše desilo da ova zapitanost preraste u opsesiju (ako nije prejaka riječ?) traganja za odgovorima u naučnoj literaturi, a najposle i u stvaralačku intenciju i napor da se, preko granica naučno dokučivog, ti nepoznati svijetovi nekako izmaštaju?
- Uvek sam voleo da postavljam različita fundamentalna pitanja. U detinjstvu bih to radio kroz igru i maštariju, u zrelo doba kroz misaone eksperimente kojim bih se odmarao od svakodnevnice. Ne bih to nazvao opsesijom, ali zaista mi je zanimljivo razmišljati o svemu tome. Volim prirodu, Kosmos i zvezdano nebo. Otuda pitanja poput - koliko ima zvezda u našoj galaksiji, da li oko većine zvezda kruže planete, da li se na takvim planetama mogao razviti život, koliko bi takav život bio različit od našeg? Postoji toliko pitanja na koje čovečanstvo i nauke poput astrobiologije nisu u stanju da odgovore. Naučno potvrđene odgovore teško da možemo da očekujemo u toku našeg životnog veka. Osim naravno ako nam se neki tehnološki razvijeni vanzemaljci sami ne jave, ili se, kao u stereotipnim filmovima, njihovi gigantski brodovi ne pojave iznad Njujorka i drugih svetskih metropola. Iako sam inženjer i volim nauku, volim i žanr naučne fantastike i divim se genijalnim idejama koje su osmislili veliki pisci poput Artura Klarka ili Stanislava Lema. Istina „tamo negde“ zaista može da bude izuzetna i nezamisliva. Ne moraju svi vanzemaljci da budu mali, zeleni, sa dugačkim čelom i savršenim izgovorom engleskog jezika. Moja knjiga je pokušaj da razbijem neke stereotipe iz pop kulture, ali i da probam da premostim taj jaz između nauke i fikcije po pitanju potencijalnog života van naše planete.
- U jedinom svijetu koji je nama poznat čovjek je mjera svih stvari. Svaki zamišljeni pogled bačen daleko preko granica ljudskog iskustva najčešće nije u stanju da se oslobodi ove determinacije. Ovdje je, čini se, trebalo razišljati u nekoj drugoj dimenziji, u kategorijama koje su drugačije od ljudskih. Vjerujem da je za upuštanje u ovakvu avanturu bio potreban izuzetan napor stvaralačke imaginacije?
- Zaista nije bilo lako osmisliti egzotične forme koje su se razvile u neverovatnim uslovima koje vladaju na planetama gasnih džinova sličnih Saturnu i Jupiteru, ili na neptunolikim planetama poput Neptuna i Urana. Istina je da ne znamo ništa o potencijalu života koji bi se mogao razviti u takvom za nas nezamislivom okruženju. I same NASA ekspedicije u potrazi za životom nisu maštovite i traže samo „život kakav poznajemo“, tzv. život na bazi ugljenika, na zemljolikim planetama u nastanjivoj zoni, gde voda postoji u tečnom stanju. Zbog svega nabrojanog, ponosan sam na priče u kojima sam opisao što primitivni, što napredni oblik života koji bi u takvom okruženju nastao. Zanimljivo je da sam u „Gasovitom svetu“ obrnuo perspektivu, tako da napredna civilizacija koja se tamo razvila, uprkos fantastičnom razvoju astronomije, nije u stanju da prepozna naš „ugljenični“ život, zato što i oni sami traže samo život kakav poznaju. Nije neverovatno zamisliti inteligenta bića koja imaju u potpunosti drugačija čula od naših, tako da jedni druge nismo u stanju lako da prepoznamo kao žive oblike, a kamoli da ostvarimo uspešnu komunikaciju.
- Koliko se vodilo računa da ono izmaštano bude utemeljeno na naučnim saznanjima i tezama o univerzumu. A koliko su, opet, tvoji svijetovi egzoplaneta drugačiji od fikcije o fenomenima vanzemaljskog koje nam nudi tradicija SF proze i filma, gdje, rekao bih, odnos naučnog i fikcionalnog nije baš uvijek srećno udešen i uravnotežen?
- Kada u pop medijima susretnemo vanzemaljce, oni obično nose neke negativne osobine samog čoveka – osvajački su nastrojeni, žele naše resurse ili neki vid dominacije. U filmovima imaju izuzetno zanimljiv fizički oblik, ali i naučno veoma malo verovatan. SF proza retko opisuje vanzemaljce koji su manje napredni od nas ili nisu došli da nas pokore. Dakle, vanzemaljci nas interesuju samo ako utiču na našu sudbinu. Probao sam da dam neki svoj specifičan pristup i viđenje u kom imam slobodu da opišem i primitivne forme u „Zelenom svetu“ i „Svetu virusa“, podjednako kao i izuzetno napredne forme u „Radioaktivnom svetu“ i „Svetu Pravednika“. Razvoj takvih vanzemaljaca, možda i milionima svetlosnih godina udaljenim od Zemlje, zavisio bi od specifičnih uslova kakvi vladaju na njihovoj planeti. Otuda je nauka bitna da bih uspeo da napravim tu uzročno posledičnu vezu. Po meni, fenomen života je fascinantan i ako postoji na svetovima koje ljudi nikada neće moći da posete. Nedostatak antropocentričnosti je možda i najozbiljnija razlika u odnosu na standardnu SF literaturu.
SINIŠA KOMLEN, rođen je 1983. godine u Mostaru. Za sebe kaže da je Trebinjac i Hercegovac. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Poslovnu karijeru izgradio je kao IT stručnjak. Njegova specijalizacija su domen poslovne analitike i skladišta podataka. Živi i radi u Beogradu od 2002. godine. U trenutku objave knjige je preduzetnik koji vodi sektor razvoja u inostranoj kompaniji. Balans između privatnog i poslovnog života daje mu uža porodica. Voli da bude roditelj i učestvuje u odrastanju svoje dece. U retkim trenucima slobodnog vremena čita ili gleda sve što ima veze sa prirodom i naučnom fantastikom. Omiljeni pisci su mu Artur Č. Klark, Isak Asimov i Borislav Pekić, a najviše voli da gleda emisije Brajana Koksa i Dejvida Atenboroa. Da bi napisao svoju prvu knjigu rešio je da pasivno noćno vreme čitanja zameni aktivnim vremenom pisanja. Iskoristio je priliku da razmišlja o neverovatnim svetovima koje ljudi nikada neće posetiti.
Siniša voli ljude i svoju zemlju. Voli život, planetu Zemlju, noćno zvezdano nebo. Voli Sunčev sistem i ceo Kosmos. Jedino sina i ćerku voli čak i više od samog Univerzuma. (Još pokušava da nađe prigodan način da ćerki objasni nezamislivost beskonačnosti.)
Siniša se nada da će njegova knjiga na nekoga uticati i podstaći na razmišljanje. Nada se da će njegovi čitaoci osmisliti sopstvene čudesne živote na egzoplanetama. Jedva čeka da čita o njima.
(Bilješka o autoru iz knjige „Čudesni svetovi egzoplaneta“)
- Ima li i u kojoj mjeri ova literarna odiseja u svemiru i neke povratne refleksije /recimo, filozofske, sociološke, antropolške.../ na jedini nama poznati svijet, koji iz antropocentričnosti nazivamo čovječanstvom. Drugim riječima, koliko su priče o nama nepoznatim svijetovima u konačnici ipak negdje i priče o nama?
- Naša mala planeta je zrnce prašine u ovom ogromnom Kosmosu sa kojim delimo istu sudbinu. Prirodne i veštačke katastrofe i kataklizme se dešavaju i dešavale su se čak i na našoj planeti. U gotovo svim pričama koncept napretka vrste zasnovan je na evoluciji i borbi za opstanak. Mnoge napredne forme o kojima sam pisao upale su u zamku u koju i mi možemo upasti. Dobar primer predstavlja „Svet robota“ u kontekstu sve popularnije veštačke inteligencije. Meni izuzetno draga priča je „Plavo zeleni svet“, u kojoj sam praktično opisao planetu identičnu Zemlji i vanzemaljce identične nama. Nadam se da nećemo doživeti i identičnu sudbinu! Koliko god je moj pogled okrenut zvezdama i sanjarenju o fantastičnim svetovima, naša draga planeta Zemlja je naš idealni dom kom smo prilagođeni celom svojom strukturom. Mi bolje nemamo. Otuda i snažna ekološka poruka da čuvamo to što imamo. Trava nije zelenija na Marsu niti igde u dosegu naše trenutne tehnologije. Trave tamo ni nema. Ali mi se i dalje ponašamo kao da možemo besomučno da iskorišćavamo i zagađujemo planetu od koje zavisi opstanak nas i naše dece.
Što se tiče neke filozofske refleksije, sve napredne vanzemaljske forme, poput nas samih, žele da spoznaju kosmos i svoje mesto u njemu. Verovatno nismo jedini koji se pitamo da li smo sami. U priči „Svet Tvoraca“ dotakao sam se i ideje boga uz konstataciju: Istina je da su najprimitivnije i najnaprednije civilizacije religiozne, ali iz vrlo različitih razloga - primitivne civilizacije veruju iz neznanja, a najnaprednije civilizacije veruju jer su pronašle dokaze.
- Kako autor zamišlja svog čitaoca. Može li se ova proza čitati i bez relevantnih predznanja o svemiru? U obrnuto – koliko ona, u smislu nekog naučno popularnog priručnika, može upravo da zainteresuje i uputi čitaoca u tajne univerzuma?
- Svog čitaoca zamišljam sličnog sebi. Osoba treba da je radoznala i da želi da razume svet oko sebe. Treba da preispituje stvari i postavlja teška pitanja. Treba da voli i poštuje prirodu. Predznanja o svemiru nisu neophodna za čitanje knjige, niti je knjiga pisana za određenu starosnu grupu. Voleo bih da inspirišem publiku, tako da se ovo maštanje o „čudesnim svetovima egzoplaneta“ proširi. Rado bih pročitao priče napisane kao reakcija na knjigu. Možda neko u svojoj mašti drži još čudesnije i neverovatnije svetove. Ko zna, kada se uspostavi prvi kontakt, sutra ili za hiljadu godina, možda vanzemaljci budu slični onima koji su izmaštani u nekoj od mojih ili tuđih priča.
- Je li se možda već negdje začela ideja o drugoj knjizi? I da li uopšte postoji još neka sfera istraživačkog ili kreativnog koja te posebno zanima i nadahnjuje – i kojoj, nakon profesionalnih i porodičnih obaveza, rado poklanjaš vrijeme?
- Nakon ove avanture spreman sam da se odmorim i napišem jedan „čiklit“. Šalim se, voleo bih da nastavim i napišem drugu knjigu. Mogu da odaberem jednu od priča i razradim je u zasebno delo, u kom bih uveo i individualne heroje i standardan tok radnje. Druga ideja koja me drži je sam čin prvog „Kontakta“ nas sa vanzemaljskom inteligencijom i kako bi taj događaj uticao na našu civilizaciju i kulturu. Bilo bi zanimljivo razraditi temu na sličan način na koji sam razradio svoju prvu knjigu. Obzirom i da privatno isključivo čitam naučnu fantastiku, ne verujem da bih se oprobao u drugom žanru. Eventualno bih mogao da pokušam da napišem čisto naučno popularno delo.
- Gdje je u Sinišinom univerzumu, ali sada onom unutrašnjem i privatnom – mjesto Trebinja i Hercegovine?
- Trebinje je deo mene, deo mog odrastanja i gde god da idem Trebinje nosim sa sobom. Obzirom da najveći deo svog života živim u Beogradu, možda sam prihvatio ekavicu, ali sigurno se nisam odrekao svog porekla. Hercegovac sam i ponosim se time. Izuzetni ljudi predstavljali su i predstavljaju Trebinje po svetu i ja želim da dam skroman doprinos. Trudim se da budem ambasador našeg grada i regiona. Kao što sam govorio još od studentskih dana: Nigde sunce ne sija kao u Trebinju, i nigde nebo nije plavo kao kod nas.
