У галерији Културног центра вечерас је приређено пјесничко вече Ђорђа Сладоја.
Чест гост у Дучићевом Требињу, Новосађанин - а Херцеговац по породичном и пјесничком завичају - уз одабране стихове из ранијих, представио је и своју нову, двадесет другу књигу поезије „Занатски дом“, која је ове године изашла у издању „Православне речи“ из Новог Сада.
У књизи, каже један од највећих пјесничких гласова наше савремености, не пјева само о класичним занатима, већ о разним пословима и талентима које је Бог људима дао да би опстали на Земљи, па су уз оне о грнчарима, стакларима, рибарима, седларима и другима мајсторима чије су руке кадре да створе оно што очи виде - ту и стихови о тиранима, дворским лудама...
„А сви ти занати су на извјестан начин повезани и са овим, ако се то може назвати занатом – пјесничким. У шали кажем да пише само онај коме Бог није дао руке. Помало сам увијек завидио и дивио се онима који знају, рецимо, да направе кућу - од темеља до крова. Ја не припадам њима. И кад сијалицу 'заврнем', мислим да сам попут Тесле“, каже пјесник.
Скицирајући стваралачки портрет Ђорђа Сладоја, пјесникиња и књижевна критичарка Милица Краљ истакла је да је ријеч о једном од најзначајнијих савремених српских пјесника, ствараоцу који је ону истонску матерњу мелодију и родно тле преточио - у упечатљиву и убједљиву пјесму.
„Пјесму која се поприма као пјесма сваког од нас, која је у оном исходишном смислу заправо дисање кроз рану. Пјесму која је сабрала и сабира сав трагизам - и оног простора и српског народа и оног националног кода који се од памтивјека до данашњег дана провлачи кроз поезију српских пјесника“, казала је Краљ.
Не берући бригу за модерне књижевне коцепте и правце, Ђорђо Сладоје - како је примијетио пјесник Радомир Уљаревић - са врхова савремене српске поезије тјера своју шегу до краја у традиоционалном стиху, из којег проговара дух старог времена.
„Дух старог опомиње на ново вријеме, буди неку изгубљену наду - и позива на опрез. Пјесник не слави али ни не опањкава тај стари свијет. Ако се руга, то чини ономе што као неко духовно недоношче или празна љуштура стоји наспрам тог свијета. Као да нас пјесник пита – па зар сте због овога напустили оно?“, казао је Уљаревић.
Сладојеви стихови, додао је Уљаревић - озарени мудрошћу, народним духом и изванредним смислом за хумор - доимају се као какве народне пјесме које смо раније већ негдје чули.
Субверзивно уносећи свој притајени хумор у матрицу нашег пјесничког језика везаног стиха - који се био смртно уозбиљио и ту озбиљност држао на недодирљивој висини – пјесник, како закључује Уљаревић, одвезује његове тврдо везане узлове, али му и подиже љествицу, те - коликогод то парадоксално звучало – додатно га уозбиљава.
